СВЕСТРАНИ ДОКТОР БРАНИМИР ВУКОВИЋ, ЧЛАН ХИЛАНДАРСКОГ ЉЕКАРСКОГ ДРУШТВА, СЛИКА, ПИШЕ КЊИГУ, ТРЕНИРА ЈОГУ...
Човјек који може да помогне другоме је срећан човјек
Bјелошевац је брежуљкасто мјесто у којем људи живе, ослушкујући и поштујући природу. Такво је мјесто могло ,,дати’’ човјека какав је др Бранимир Вуковић. Да бисте били добар љекар није довољно само уложити деценију и по у образовање, напорно радити и одрицати се много чега, него је потребно бити Човјек, са великим Ч, неко ко не одступа од високих моралних начела и коме је утилитаризам страна ријеч’’, став је др Вуковића.
- Када питате малишане шта желе да буду када одрасту, најчешће одговарају: пилот, ватрогасац, доктор, полицајац... Ја сам од своје шесте године знао да ћу бути љекар и о томе се није ни полемисало, мада сам тек касније схватио да ме околина и није доживљавала баш озбиљно. Као дијете имао сам потребу да пружим помоћ другима, нарочито својим ближњима и све што сам радио било је из чисте љубави и потребе да помогнем. Одрастао сам у селу Бјелошевaц, гдје и данас живим и гдје са својом супругом планирам да оснујем породицу и да останем ту да живим. До 12-те године живјели смо у малој кући, која је имала једну просторију, од 10.5 квадрата стамбеног простора, плус тераса, а њу су саградили моји родитељи. Касније смо се преселили у велику кућу у истом дворишту, која jе грађена постепено, годинама. Први новац зарадио сам, са неких 11 година, продајући краставце са стрицем на пијаци у Лозници, још крајем 90-тих. Љетње распусте сам, углавном, проводио на њиви са родитељима, највише са мајком и братом, пошто је отац често био одсутан због посла у иностранству'', почиње своју животну причу др Бранимир Вуковић и наглашава да када је дошло вријеме за упис у средњу школу, без размишљања је одабрао медицинску.
- Уписао сам смјер физиотерапеутски техничар у Бијељини. Након завршене средње школе мој сан је био да упишем медицински факултет. Родитељи су ме у свему подржавали, али су били става да, ипак, размислим, јер је то поприлично тежак факултет, а на крају и врло одговоран и стресан посао. Казали су, да је одлука коју тад донесем за читав живот. Ја сам остао при своме и почео да се спремам за пријемни. Медицински факултет у Фочи био је период сазријевања и одрастања и то вријеме студирања могао бих упоредити са војском. Сами сте, у другом граду, морате да доносите паметне одлуке, да много радите, али се рад и награђује. Био је то један сјајан период из ког сам изашао као формирана личност, али и као млад љекар који је тек требало да се оствари у свом послу. Током студирања сам се проналазио у многим гранама медицине, када волите овај посао знате да бисте били добри шта год да специјализирате, негдје на петој години је психијатрија ушла у сферу мог интересовања’’.
Након завршеног факултета у Фочи, Вуковић се враћа у родну Семберију, са жељом да своје знање и енергију усмјери ка лијечењу својих суграђана. Оно што је несвакидашње, је одлазак у манастир Хиландар, гдје постаје члан Хиландарског љекарског друштва, те са колегама из разних дијелова наше земље и околине пружа здравствену заштиту монасима, али и свима онима којима је помоћ била неопходна. Духовно оплемењивање и учвршћивање вјере одређују му даљи животни пут и рад.
- Моје прво радно мјесто било је Хитна помоћ у Бијељини, гдје сам радио скоро пет година. Ту сам стекао драгоцјено искуство и као љекар, и као човјек. Упознао сам доста дивних људи, стекао бројна пријатељства и ту срео своју супругу. Тренутно сам на специјализацији из психијарије и вјерујем, да колико помажемо људима да ријеше свој органски проблем, толико је значајно да помогнемо да ријеше своје душевне, менталне проблеме, којих је, нажалост, све више. Човјека је потребно посматрати као цјелину - и душу и тијело. Ментално здравље је, некако, основа квалитетног живота, нарочито у данашње вријеме гдје је све више анксиозних стања због актуелне епидемиолошке ситуације, а, иначе, живимо на Балкану гдје иза себе имамо ратове, економску кризу, што све доприноси дискомфору људског живота. Лично сматрам да срећан човјек је и здрав човјек, а само душевно здрава особа може бити срећна, а то нам је основа за квалитетан развој ове наше средине''.
Др Вуковић је одабрао да га ујутру буде зраци сунца, да ужива у цвркуту птица и да у пољу често среће јелене и срне. Каже да то сеоско окружење не би замијенио урбаном гужвом, а ни људе око себе.
- Ја сам неко ко свакодневно ради на себи и трудим се да мотивишем и људе око себе да чине исто. Поред свакодневног посла и обавеза, обавезно издвајам вријеме за себе. Трудим се да повремено тренирам, трчим у природи, вјежбам јогу, сликам, најчешће акрилним и воштаним бојама, гдје као алате користим сунђер, фен за косу или пеглу. Повремено пишем и активан сам на друштвеним мрежама. Тренутно радим на књизи, која је по жанру мистерија, трилер са елементима модерне сапунице. Надам се да ћу је до краја специјализације завршити, јер се не форсирам и пишем када ми дође инспирација. На тај начин из стреса одлазим у другу димензију гдје рестартујем свој ум, пишући’’, објашњава овај млади човјек.
Сви који га познају рећи ће да његова преданост послу и помагање није резервисано само за љекарски позив и радно вријеме. Његове комшије и познаници знају да му се за помоћ могу обратити у било које доба дана и ноћи.
- Мој брат Далибор и ја смо често организатори локалних хуманитарних акција. Некада сами покренемо акцију, а некада нас неко замоли, јер је, просто, немогуће бити упознат са свачијом ситуацијом и животном причом, али имамо пријатеље и људе који нас контактирају ако знају да некоме треба нека помоћ и ми онда реагујемо’’, каже Вуковић и наглашава да живот на селу и одрастање у здравој породици, гдје се обавезе дијеле и послови завршавају у заједништву, не може, а да не утиче на формирање човјека и његово понашање.
- Обожавам село и природу, обожавам животиње, тако да својој породици често помажем око животиња на фарми и послова око куће. Доста времена проводим са својим псима. Три ствари које највише волим су моја породица, медицина и моје село. Дакле, моје имање је мјесто гдје пуним батерије, одакле добијам снагу и идем у нове побједе. Дајем све од себе да мотивишем младе људе да заједно побољшамо квалитет живота на селу'', наглашава овај млади, а свестрани доктор.
И док свијет, а и Семберију, нажалост, и даље потреса пандемија корона вируса, доктор Бранимир Вуковић наставља путевима добре љекарске праксе и моралних, људских вриједности, а на његову безрезервну помоћ, обећава, може се рачунати и убудуће.
Семберске новине - Семберија инфо
Bјелошевац је брежуљкасто мјесто у којем људи живе, ослушкујући и поштујући природу. Такво је мјесто могло ,,дати’’ човјека какав је др Бранимир Вуковић. Да бисте били добар љекар није довољно само уложити деценију и по у образовање, напорно радити и одрицати се много чега, него је потребно бити Човјек, са великим Ч, неко ко не одступа од високих моралних начела и коме је утилитаризам страна ријеч’’, став је др Вуковића.
- Када питате малишане шта желе да буду када одрасту, најчешће одговарају: пилот, ватрогасац, доктор, полицајац... Ја сам од своје шесте године знао да ћу бути љекар и о томе се није ни полемисало, мада сам тек касније схватио да ме околина и није доживљавала баш озбиљно. Као дијете имао сам потребу да пружим помоћ другима, нарочито својим ближњима и све што сам радио било је из чисте љубави и потребе да помогнем. Одрастао сам у селу Бјелошевaц, гдје и данас живим и гдје са својом супругом планирам да оснујем породицу и да останем ту да живим. До 12-те године живјели смо у малој кући, која је имала једну просторију, од 10.5 квадрата стамбеног простора, плус тераса, а њу су саградили моји родитељи. Касније смо се преселили у велику кућу у истом дворишту, која jе грађена постепено, годинама. Први новац зарадио сам, са неких 11 година, продајући краставце са стрицем на пијаци у Лозници, још крајем 90-тих. Љетње распусте сам, углавном, проводио на њиви са родитељима, највише са мајком и братом, пошто је отац често био одсутан због посла у иностранству'', почиње своју животну причу др Бранимир Вуковић и наглашава да када је дошло вријеме за упис у средњу школу, без размишљања је одабрао медицинску.
- Уписао сам смјер физиотерапеутски техничар у Бијељини. Након завршене средње школе мој сан је био да упишем медицински факултет. Родитељи су ме у свему подржавали, али су били става да, ипак, размислим, јер је то поприлично тежак факултет, а на крају и врло одговоран и стресан посао. Казали су, да је одлука коју тад донесем за читав живот. Ја сам остао при своме и почео да се спремам за пријемни. Медицински факултет у Фочи био је период сазријевања и одрастања и то вријеме студирања могао бих упоредити са војском. Сами сте, у другом граду, морате да доносите паметне одлуке, да много радите, али се рад и награђује. Био је то један сјајан период из ког сам изашао као формирана личност, али и као млад љекар који је тек требало да се оствари у свом послу. Током студирања сам се проналазио у многим гранама медицине, када волите овај посао знате да бисте били добри шта год да специјализирате, негдје на петој години је психијатрија ушла у сферу мог интересовања’’.
Након завршеног факултета у Фочи, Вуковић се враћа у родну Семберију, са жељом да своје знање и енергију усмјери ка лијечењу својих суграђана. Оно што је несвакидашње, је одлазак у манастир Хиландар, гдје постаје члан Хиландарског љекарског друштва, те са колегама из разних дијелова наше земље и околине пружа здравствену заштиту монасима, али и свима онима којима је помоћ била неопходна. Духовно оплемењивање и учвршћивање вјере одређују му даљи животни пут и рад.
- Моје прво радно мјесто било је Хитна помоћ у Бијељини, гдје сам радио скоро пет година. Ту сам стекао драгоцјено искуство и као љекар, и као човјек. Упознао сам доста дивних људи, стекао бројна пријатељства и ту срео своју супругу. Тренутно сам на специјализацији из психијарије и вјерујем, да колико помажемо људима да ријеше свој органски проблем, толико је значајно да помогнемо да ријеше своје душевне, менталне проблеме, којих је, нажалост, све више. Човјека је потребно посматрати као цјелину - и душу и тијело. Ментално здравље је, некако, основа квалитетног живота, нарочито у данашње вријеме гдје је све више анксиозних стања због актуелне епидемиолошке ситуације, а, иначе, живимо на Балкану гдје иза себе имамо ратове, економску кризу, што све доприноси дискомфору људског живота. Лично сматрам да срећан човјек је и здрав човјек, а само душевно здрава особа може бити срећна, а то нам је основа за квалитетан развој ове наше средине''.
Др Вуковић је одабрао да га ујутру буде зраци сунца, да ужива у цвркуту птица и да у пољу често среће јелене и срне. Каже да то сеоско окружење не би замијенио урбаном гужвом, а ни људе око себе.
- Ја сам неко ко свакодневно ради на себи и трудим се да мотивишем и људе око себе да чине исто. Поред свакодневног посла и обавеза, обавезно издвајам вријеме за себе. Трудим се да повремено тренирам, трчим у природи, вјежбам јогу, сликам, најчешће акрилним и воштаним бојама, гдје као алате користим сунђер, фен за косу или пеглу. Повремено пишем и активан сам на друштвеним мрежама. Тренутно радим на књизи, која је по жанру мистерија, трилер са елементима модерне сапунице. Надам се да ћу је до краја специјализације завршити, јер се не форсирам и пишем када ми дође инспирација. На тај начин из стреса одлазим у другу димензију гдје рестартујем свој ум, пишући’’, објашњава овај млади човјек.
Сви који га познају рећи ће да његова преданост послу и помагање није резервисано само за љекарски позив и радно вријеме. Његове комшије и познаници знају да му се за помоћ могу обратити у било које доба дана и ноћи.
- Мој брат Далибор и ја смо често организатори локалних хуманитарних акција. Некада сами покренемо акцију, а некада нас неко замоли, јер је, просто, немогуће бити упознат са свачијом ситуацијом и животном причом, али имамо пријатеље и људе који нас контактирају ако знају да некоме треба нека помоћ и ми онда реагујемо’’, каже Вуковић и наглашава да живот на селу и одрастање у здравој породици, гдје се обавезе дијеле и послови завршавају у заједништву, не може, а да не утиче на формирање човјека и његово понашање.
- Обожавам село и природу, обожавам животиње, тако да својој породици често помажем око животиња на фарми и послова око куће. Доста времена проводим са својим псима. Три ствари које највише волим су моја породица, медицина и моје село. Дакле, моје имање је мјесто гдје пуним батерије, одакле добијам снагу и идем у нове побједе. Дајем све од себе да мотивишем младе људе да заједно побољшамо квалитет живота на селу'', наглашава овај млади, а свестрани доктор.
И док свијет, а и Семберију, нажалост, и даље потреса пандемија корона вируса, доктор Бранимир Вуковић наставља путевима добре љекарске праксе и моралних, људских вриједности, а на његову безрезервну помоћ, обећава, може се рачунати и убудуће.
Семберске новине - Семберија инфо
