Шта треба знати о стајњаку и гдје највише гријешимо?
Иако је ријеч о ђубриву с ником концентрацијом Н, П и К, њиме се тло ђубри у великим количинама, па се тако ипак даје велика количина хранива.
Стајњак се углавном примјењује машинским растурачима којима се и преноси на парцелу. С ђубришта се не узима одједном по цијелој површини, како се не би изложило испаравању односно губицима, него се узима с једној краја, по читавој дубини. Прво се узима с оног краја гдје се најприје почео сакупљати и гдје је најзрелији. У тракторску приколицу или друго пријевозно средство товари се машинским утоваривачем или вилама.
Када заорати?
По парцели се растура равномјерно, а у недостатку машинског растурача, то се ради вилама. Ако се растури неравномјерно, усјев касније може бити неједнаке бујности, односно тамо гдје је бачена велика количина може се појавити полијегање. Ово се обавља непосредно пред орање и одмах заорава.
Не смије се растурати много прије заоравање јер у том случају настају велики губици азота, а баш се у томе на нашим селима највише гријеши. Према неким истраживањима, заоравањем након шест сати губи 21 посто своје вриједности, а за 24 сата 6-30 посто, за четири дана 15-56 посто, а за три мјесеца 26-61 посто.
Због оволиких губитака храњиве вриједност, када је изложен хлапљењу и сушењу, не препоручује се њиме прихрањивање усјева у току вегетације, иако постоје и подаци да зимско прихрањивање пшенице и луцерке позитивно дјеловало на њихове приносе. Овај позитиван утјецај приписује се чињеници да он смањује оштећење усјева од мраза, повољно дјелује на физичке особине површинског слоја тла и да хранивима која се из њега испиру у зону коријена побољшава исхрану биљака. Иако су и оваквим начином забиљежени његови корисни ефекти, губици су толико велики да је свакако боље ако се он заоре прије сјетве тих усјева.
Шта је потребно знати за правилну манипулацију стајњаком?
Као предност зимском прихрањивању стајњаком спомиње се рационалније кориштење радне снаге и машина (ван сезоне, умјесто у сезони највећих радова у пољу). Ако се стајњак довезе на парцелу у вријеме када се неће заорати, тада га треба оставити на хрпи на крају парцеле и покрити земљом до времена заоравања.
Како се у нашим условима земљиште оре претежно у јесен (или би барем тако требало), како за озиме тако и за јаре усјеве, онда се и стајњак уноси у то вријеме. Ако се пар оре у прољеће или љето (за пострне усјеве), може се заорати и тада. Опћенито, у континенталној клими боље је у јесен, а у влажној предност се даје прољетном заоравању.
Дубина заоравања
Дубина заоравања зависи прије свега од дубине орања. На тежим тлима, гдје су услови за разлагање слабији, заорава се плиће, а у лакшим дубље. Недостатак плитко заораног тла је што га оруђа допунске обраде (цултиватор, дрљача и слично) износе на површину.
Понегдје се примјењује и свјеж стајњак, а предност његове примјене је што нема спремања и зрења на ђубришту, тиме му се смањују и губици. Међутим, такав не треба растурати на парцелу временски близу сјетве или садње јер његова бурна ферментација може шкодити младим биљкама и сјемену при клијању. Свјеж и незрео стајњак посебно може штетити шећерној репи.
Незрео сламнат стајњак прије растурања треба исјецкати сјечком. Такав, поред извјесних користи, има бројне недостатке, као што су: отежано растурање и заоравање, споро разлагање и дјеловање у тлу, изазивање азотне депресије, могућност оштећења клице усјева због повишене температуре и амонијака и слично.
И зрење на ђубришту има своје недостатке, током те ферментације се губи велики дио органске материје, азота, калија и фосфора.
Количина стајњака
Количина стајњака за ђубрење зависи прије свега од расположивости и економичности примјене, затим од тла, климе, усјева, предусјева, плодореда, дубине орања и слично. Земљишта сиромашна хумусом, глиновита и пјесковита треба ђубрити обилније, јер им стајњак поправља физичке, хемијске и биолошке особине.
Њиме се ђубре оне културе које га највише искориштавају, а то су окопавине, које претежно имају дуг вегетациони период. Они који дођу посљедњих, користит ће његово продужено дјеловање.
Ниска норма стајњака износи до 20 тона по хектару, висока 30-40 и врло висока преко 40 тона. Најчешће се ђубри средњом нормом. Но, на имањима која имају много стоке и велику количину стајњака, ђубри се високим нормама.
У неким посебним случајевима као што је производња скупих биљака (цвијеће у стакленицима) дају се количине од 500 и више тона по хектару. То могу рентабилно да поднесу само скупи производи. Иако је ријеч о ђубриву с ником концентрацијом Н, П и К, њиме се тло ђубри у великим количинама, па се тако ипак даје велика количина хранива.
Пет је врста стајњака - који има најјаче дејство?
Стајњак у тлу дјелује више година, овисно од особина земљишта и климе, дубине заоравања и норме примјене, система обраде. Узима се да се главнина његове вриједности за три године, и то у првој 50 посто, у другој 30 посто, а у трећој 20 посто.
У лакшим тлима његово разлагање је брже па и дјеловање краће (1-2 године), а на тешким се разлаже спорије и дјелује дуже (4-5 година). У влажној клими траје краће, а у сухој дуже. Поред осталих вриједности, показало се да дјелује корисно и против ерозије на нагибима.
(Агроклуб)
Стајњак се углавном примјењује машинским растурачима којима се и преноси на парцелу. С ђубришта се не узима одједном по цијелој површини, како се не би изложило испаравању односно губицима, него се узима с једној краја, по читавој дубини. Прво се узима с оног краја гдје се најприје почео сакупљати и гдје је најзрелији. У тракторску приколицу или друго пријевозно средство товари се машинским утоваривачем или вилама.
Када заорати?
По парцели се растура равномјерно, а у недостатку машинског растурача, то се ради вилама. Ако се растури неравномјерно, усјев касније може бити неједнаке бујности, односно тамо гдје је бачена велика количина може се појавити полијегање. Ово се обавља непосредно пред орање и одмах заорава.
Не смије се растурати много прије заоравање јер у том случају настају велики губици азота, а баш се у томе на нашим селима највише гријеши. Према неким истраживањима, заоравањем након шест сати губи 21 посто своје вриједности, а за 24 сата 6-30 посто, за четири дана 15-56 посто, а за три мјесеца 26-61 посто.
Због оволиких губитака храњиве вриједност, када је изложен хлапљењу и сушењу, не препоручује се њиме прихрањивање усјева у току вегетације, иако постоје и подаци да зимско прихрањивање пшенице и луцерке позитивно дјеловало на њихове приносе. Овај позитиван утјецај приписује се чињеници да он смањује оштећење усјева од мраза, повољно дјелује на физичке особине површинског слоја тла и да хранивима која се из њега испиру у зону коријена побољшава исхрану биљака. Иако су и оваквим начином забиљежени његови корисни ефекти, губици су толико велики да је свакако боље ако се он заоре прије сјетве тих усјева.
Шта је потребно знати за правилну манипулацију стајњаком?
Као предност зимском прихрањивању стајњаком спомиње се рационалније кориштење радне снаге и машина (ван сезоне, умјесто у сезони највећих радова у пољу). Ако се стајњак довезе на парцелу у вријеме када се неће заорати, тада га треба оставити на хрпи на крају парцеле и покрити земљом до времена заоравања.
Како се у нашим условима земљиште оре претежно у јесен (или би барем тако требало), како за озиме тако и за јаре усјеве, онда се и стајњак уноси у то вријеме. Ако се пар оре у прољеће или љето (за пострне усјеве), може се заорати и тада. Опћенито, у континенталној клими боље је у јесен, а у влажној предност се даје прољетном заоравању.
Дубина заоравања
Дубина заоравања зависи прије свега од дубине орања. На тежим тлима, гдје су услови за разлагање слабији, заорава се плиће, а у лакшим дубље. Недостатак плитко заораног тла је што га оруђа допунске обраде (цултиватор, дрљача и слично) износе на површину.
Понегдје се примјењује и свјеж стајњак, а предност његове примјене је што нема спремања и зрења на ђубришту, тиме му се смањују и губици. Међутим, такав не треба растурати на парцелу временски близу сјетве или садње јер његова бурна ферментација може шкодити младим биљкама и сјемену при клијању. Свјеж и незрео стајњак посебно може штетити шећерној репи.
Незрео сламнат стајњак прије растурања треба исјецкати сјечком. Такав, поред извјесних користи, има бројне недостатке, као што су: отежано растурање и заоравање, споро разлагање и дјеловање у тлу, изазивање азотне депресије, могућност оштећења клице усјева због повишене температуре и амонијака и слично.
И зрење на ђубришту има своје недостатке, током те ферментације се губи велики дио органске материје, азота, калија и фосфора.
Количина стајњака
Количина стајњака за ђубрење зависи прије свега од расположивости и економичности примјене, затим од тла, климе, усјева, предусјева, плодореда, дубине орања и слично. Земљишта сиромашна хумусом, глиновита и пјесковита треба ђубрити обилније, јер им стајњак поправља физичке, хемијске и биолошке особине.
Њиме се ђубре оне културе које га највише искориштавају, а то су окопавине, које претежно имају дуг вегетациони период. Они који дођу посљедњих, користит ће његово продужено дјеловање.
Ниска норма стајњака износи до 20 тона по хектару, висока 30-40 и врло висока преко 40 тона. Најчешће се ђубри средњом нормом. Но, на имањима која имају много стоке и велику количину стајњака, ђубри се високим нормама.
У неким посебним случајевима као што је производња скупих биљака (цвијеће у стакленицима) дају се количине од 500 и више тона по хектару. То могу рентабилно да поднесу само скупи производи. Иако је ријеч о ђубриву с ником концентрацијом Н, П и К, њиме се тло ђубри у великим количинама, па се тако ипак даје велика количина хранива.
Пет је врста стајњака - који има најјаче дејство?
Стајњак у тлу дјелује више година, овисно од особина земљишта и климе, дубине заоравања и норме примјене, система обраде. Узима се да се главнина његове вриједности за три године, и то у првој 50 посто, у другој 30 посто, а у трећој 20 посто.
У лакшим тлима његово разлагање је брже па и дјеловање краће (1-2 године), а на тешким се разлаже спорије и дјелује дуже (4-5 година). У влажној клими траје краће, а у сухој дуже. Поред осталих вриједности, показало се да дјелује корисно и против ерозије на нагибима.
(Агроклуб)
