Велимир изградио Дубаи из зрна песка, озеленео га и добио награду за животно дело
Пре 30 година је дошао у Дубаи који није имао ниједан семафор. Била је то пустиња за коју је мало коо знао где се уопште налази. Заједно са супругом, Велимир је изградио из темеља овај град и од Шеика добио награду за животно дело за овај подухват. Данас сања о Београду и Требињу, а сведочанство о томе како је Дубаи песковита мочвара је заиста непроцењиво. У разговору са новинарком ББЦ на српском, Велимир Љубибратић га дели са читаоцима.
Замислите Дубаи.
Затим из ове менталне слике уклоните облакодере, луксузне фонтане и злато. Одузмите и сва вештачка острва, јахте и највеће тржне центре на свету, пише ББЦ на српском. Добићете приказ са којим се пре тачно 30 година сусрео Велимир Љубибратић, пејзажни архитекта са Балкана, који тачно толико живи у Дубаију.
Била је једна трака за аутомобиле
– Песак и нешто мало зелених површина – то сам једино затекао – каже Љубибратић док кроз стари део града води новинарку ББЦ-а.
– Била је једна једина трака за аутомобиле, а свако мало бисте морали да чекате на путу, да пропустите камилу.
Без претеривања може да се каже да је он човек који је изградио и озеленео Дубаи, а са тим се слаже и шеик Емирата.
За изградњу овог дела света уручио је српском архитекти награду за животно дело.
Како је 1990. авионом некадашње национално авио-компаније ЈАТ за Нову годину стизало прасе авионом из Београда и то са јабуком у устима, када је први пут пробао еспресо у Дубаију, али и када су почеле да пристижу инвестиције из света, присећа се Љубибратић за ББЦ на српском.
Открива и како изгледа радити на Бурџ Калифи, највишој згради на свету, али и ко је заслужан што је један чемпрес из Далмације већ 25 година зелен усред Средњег истока.
– Супруга и ја смо желели да пројектујемо, али смо се у том тренутку у Београду бавили – силном папирологијом. Нисмо тако замишљали пројектантски посао – каже архитекта.
Где је тај Дубаи?
Мало ко је у Србији знао где тачно треба да иде, када га је пријатељ позвао да ради у Дубаију.
– Сви су ме питали – где ти то идеш, шта је тај Дубаи? Као да се карте света у том периоду нису ажурирале, нико није знао ни шта је, а камоли где је град. Знали су најближе за Кувајт.
Дубаи је тада имао 300.000 становника, а сада има три милиона.
– Није постојао ниједан семафор у граду. Цео град је био један сук, што је заправо пијаца где се набавља све што вам је потребно. Данас је мало другачије, тај пијац је заменио највећи шопинг центар на свету – каже он.
Са београдских -7 слетео на +25
Са минус седам су, наравно, слетели на ‘зимских’ 25 степени у Дубаију.
– Први дан када смо дошли, жена и ја смо добили да радимо пројекат пејзажне архитектуре Цреек Сиде Парка – од 100 хектара. То је као 12 београдских стадиона Црвене звезде – каже он.
Само на два места у Дубаију је 1990-их могао да се попије капућино – у једном париском кафеу и у галерији у коју ме Велимир води.
– Једва смо чекали лет из Београда. Није било ни мобилног ни интернета. Посада ЈАТ-а би нам доносила наше новине. Једне Нове године су на авион послали прасе, са све јабуком у устима – препричава он.
Каже да је, после неколико година, више људи са Балкана кренуло за Дубаи у потрази за послом.
– Које год да је весеље било, Босанци би окренули прасе.
Сећа се и једног јединог немачког паба са точеним пивом и кобасицама и то је то. Дубаи је, каже, био миран градић и није се много тога дешавало.
Овај део света је био „скрајнут“ јер нико није улагао.
– Сви су наравно знали за Тита и Југославију“, каже Велимир.
Био је то слободан простор у пустињи
Галерију у старом делу Бастакије од 1979. године води Британка Алисон Колинс, коју новинарка и архитекта затичу и у дану разговора.
– Овај данашњи Дубаи је као дух. Не постоји готово ништа од старог града – каже Алисон.
Колико је Дубаи некада био другачији Алисон покушава да дочара једном причом.
– Мој супруг је био ветеринар и сахрањивао је псе у удаљеном делу града. Тачно на том месту је данас Бурџ Калифа, најпознатија зграда у граду и друга највиша на свету – додаје она.
На почетку је, каже Велимир, све било јефтиније.
– То је био један слободан простор у пустињи. Довољно је било да изаберете плац на коме желите да градите. Данас су то невероватне цифре које више не могу да се зауставе – каже он.
Велимир и Сања градили од темеља
Стандарди за пејзажну архитектуру – нису постојали, па су Велимир и Сања морали сами да их напишу, комбинујући америчке и европске.
Тако је срочио водич за лендскејп, што би значило све оно што је присутно на уређеним површинама – стазе, клупе, дечија и спортска игралишта, осветљење, стазе за џогирање, фонтане, саднице…
Брачни пар је почео да ради на уређењу града какав данас познајемо, а који годишње посети 15 милиона туриста.
Велимир и Сања су у Дубаи отишли са скицама и лењирима, а прво што су урадили је било да наруче цртане столове за канцеларије и запосле четири техничара. После четири године, биро је бројао 60 људи.
Онда 1995. године почињу први компјутери.
– Паркови, саобраћајнице, било је ту свега – буквално смо градили све из темеља. Тачније, из песка – каже Љубибратић.
Иако је нафта откривена још 1966. године, тек од 1995. су почели да се граде грандиозни објекти. Затим је кренула и трговина и Дубаи је почео да снадбева све Емирате.
Од једне главне саобраћајне траке, град је „преко ноћи“ добио чак 12.
– Онда се то закотрљало. Кренули су инвестори, новац је стизао из свих крајева света. Одједном је град живнуо и цео свет се сјатио овде. Из Далмације сам за један парк сам дотерао и засадио три чемпреса, један је успео и већ 25 година животари сасвим удобно у Дубаију. С обзиром на временске услове, није тако висок као у Далмацији. Али је ипак зелен“, поносан је он.
Хиперпродукција у изградњи креће 2001. године
– Хиперпродукција у изградњи је кренула од 2001. године. У једном тренутку смо имали 12.000 радника. Радило се у две смене. Можете ли да замислите? Чак и организација само њиховог превоза до градилишта је изискивала свакодневни додатни напор – каже архитекта.
Учествовао је и када се градила у том тренутку највећа зграда, највећи тржни центар и највећа фонтана на свету.
Брачни пар је добио две награде за пројектовање паркова на Средњем истоку 1995. и 1998. године, а Велимир је 2019. године награђен признањем за животно дело за пројектовање Дубаија.
Награду финансира шеик из Шарџе, града Уједињених Арапских Емирата који је 15 минута удаљен од Дубаија.
УНЕСКО је 1998. године тај град прогласио главним културним центром арапског света, а поновно признање је добио 2014. године када је постао центар исламске културе.
Велимиру је најдраже што су о добитнику одлучивале и гласале колеге из струке.
Иако је учествовао у пројектовању слободних површина око Бурџ Калифе и радио пројекте на 100 хектара, омиљени пројекат му је мали парк од два хектара у ком су и деца са инвалидитетом добила сопствени кутак.
Поред великих пројеката за државу, радио је и за бизнисмене, богаташе, али и шеика.
После три деценије на песку, данас сања да се врати у Београд, али и у Требиње, где је саградио викендицу.
(luftika.com – bbc.com)
Замислите Дубаи.
Затим из ове менталне слике уклоните облакодере, луксузне фонтане и злато. Одузмите и сва вештачка острва, јахте и највеће тржне центре на свету, пише ББЦ на српском. Добићете приказ са којим се пре тачно 30 година сусрео Велимир Љубибратић, пејзажни архитекта са Балкана, који тачно толико живи у Дубаију.
Била је једна трака за аутомобиле
– Песак и нешто мало зелених површина – то сам једино затекао – каже Љубибратић док кроз стари део града води новинарку ББЦ-а.
– Била је једна једина трака за аутомобиле, а свако мало бисте морали да чекате на путу, да пропустите камилу.
Без претеривања може да се каже да је он човек који је изградио и озеленео Дубаи, а са тим се слаже и шеик Емирата.
За изградњу овог дела света уручио је српском архитекти награду за животно дело.
Како је 1990. авионом некадашње национално авио-компаније ЈАТ за Нову годину стизало прасе авионом из Београда и то са јабуком у устима, када је први пут пробао еспресо у Дубаију, али и када су почеле да пристижу инвестиције из света, присећа се Љубибратић за ББЦ на српском.
Открива и како изгледа радити на Бурџ Калифи, највишој згради на свету, али и ко је заслужан што је један чемпрес из Далмације већ 25 година зелен усред Средњег истока.
– Супруга и ја смо желели да пројектујемо, али смо се у том тренутку у Београду бавили – силном папирологијом. Нисмо тако замишљали пројектантски посао – каже архитекта.
Где је тај Дубаи?
Мало ко је у Србији знао где тачно треба да иде, када га је пријатељ позвао да ради у Дубаију.
– Сви су ме питали – где ти то идеш, шта је тај Дубаи? Као да се карте света у том периоду нису ажурирале, нико није знао ни шта је, а камоли где је град. Знали су најближе за Кувајт.
Дубаи је тада имао 300.000 становника, а сада има три милиона.
– Није постојао ниједан семафор у граду. Цео град је био један сук, што је заправо пијаца где се набавља све што вам је потребно. Данас је мало другачије, тај пијац је заменио највећи шопинг центар на свету – каже он.
Са београдских -7 слетео на +25
Са минус седам су, наравно, слетели на ‘зимских’ 25 степени у Дубаију.
– Први дан када смо дошли, жена и ја смо добили да радимо пројекат пејзажне архитектуре Цреек Сиде Парка – од 100 хектара. То је као 12 београдских стадиона Црвене звезде – каже он.
Само на два места у Дубаију је 1990-их могао да се попије капућино – у једном париском кафеу и у галерији у коју ме Велимир води.
– Једва смо чекали лет из Београда. Није било ни мобилног ни интернета. Посада ЈАТ-а би нам доносила наше новине. Једне Нове године су на авион послали прасе, са све јабуком у устима – препричава он.
Каже да је, после неколико година, више људи са Балкана кренуло за Дубаи у потрази за послом.
– Које год да је весеље било, Босанци би окренули прасе.
Сећа се и једног јединог немачког паба са точеним пивом и кобасицама и то је то. Дубаи је, каже, био миран градић и није се много тога дешавало.
Овај део света је био „скрајнут“ јер нико није улагао.
– Сви су наравно знали за Тита и Југославију“, каже Велимир.
Био је то слободан простор у пустињи
Галерију у старом делу Бастакије од 1979. године води Британка Алисон Колинс, коју новинарка и архитекта затичу и у дану разговора.
– Овај данашњи Дубаи је као дух. Не постоји готово ништа од старог града – каже Алисон.
Колико је Дубаи некада био другачији Алисон покушава да дочара једном причом.
– Мој супруг је био ветеринар и сахрањивао је псе у удаљеном делу града. Тачно на том месту је данас Бурџ Калифа, најпознатија зграда у граду и друга највиша на свету – додаје она.
На почетку је, каже Велимир, све било јефтиније.
– То је био један слободан простор у пустињи. Довољно је било да изаберете плац на коме желите да градите. Данас су то невероватне цифре које више не могу да се зауставе – каже он.
Велимир и Сања градили од темеља
Стандарди за пејзажну архитектуру – нису постојали, па су Велимир и Сања морали сами да их напишу, комбинујући америчке и европске.
Тако је срочио водич за лендскејп, што би значило све оно што је присутно на уређеним површинама – стазе, клупе, дечија и спортска игралишта, осветљење, стазе за џогирање, фонтане, саднице…
Брачни пар је почео да ради на уређењу града какав данас познајемо, а који годишње посети 15 милиона туриста.
Велимир и Сања су у Дубаи отишли са скицама и лењирима, а прво што су урадили је било да наруче цртане столове за канцеларије и запосле четири техничара. После четири године, биро је бројао 60 људи.
Онда 1995. године почињу први компјутери.
– Паркови, саобраћајнице, било је ту свега – буквално смо градили све из темеља. Тачније, из песка – каже Љубибратић.
Иако је нафта откривена још 1966. године, тек од 1995. су почели да се граде грандиозни објекти. Затим је кренула и трговина и Дубаи је почео да снадбева све Емирате.
Од једне главне саобраћајне траке, град је „преко ноћи“ добио чак 12.
– Онда се то закотрљало. Кренули су инвестори, новац је стизао из свих крајева света. Одједном је град живнуо и цео свет се сјатио овде. Из Далмације сам за један парк сам дотерао и засадио три чемпреса, један је успео и већ 25 година животари сасвим удобно у Дубаију. С обзиром на временске услове, није тако висок као у Далмацији. Али је ипак зелен“, поносан је он.
Хиперпродукција у изградњи креће 2001. године
– Хиперпродукција у изградњи је кренула од 2001. године. У једном тренутку смо имали 12.000 радника. Радило се у две смене. Можете ли да замислите? Чак и организација само њиховог превоза до градилишта је изискивала свакодневни додатни напор – каже архитекта.
Учествовао је и када се градила у том тренутку највећа зграда, највећи тржни центар и највећа фонтана на свету.
Брачни пар је добио две награде за пројектовање паркова на Средњем истоку 1995. и 1998. године, а Велимир је 2019. године награђен признањем за животно дело за пројектовање Дубаија.
Награду финансира шеик из Шарџе, града Уједињених Арапских Емирата који је 15 минута удаљен од Дубаија.
УНЕСКО је 1998. године тај град прогласио главним културним центром арапског света, а поновно признање је добио 2014. године када је постао центар исламске културе.
Велимиру је најдраже што су о добитнику одлучивале и гласале колеге из струке.
Иако је учествовао у пројектовању слободних површина око Бурџ Калифе и радио пројекте на 100 хектара, омиљени пројекат му је мали парк од два хектара у ком су и деца са инвалидитетом добила сопствени кутак.
Поред великих пројеката за државу, радио је и за бизнисмене, богаташе, али и шеика.
После три деценије на песку, данас сања да се врати у Београд, али и у Требиње, где је саградио викендицу.
(luftika.com – bbc.com)
