Како ствари данас стоје, дистопије су остварене, а међу њима прва је она орвеловска. У поновном издању филозофско-есејистичке студије „Камијево царство” Милке Лучић, дугогодишње уреднице и новинарке „Политикине” рубрике „Култура” и додатка „Култура, умјетност, наука”, у издању чачанског „Градца”, ријеч је управо о томе да се остварује оно што је Ками написао на почетку свог „Мита о Сизифу”, да је једини озбиљан филозофски проблем – самоубиство. Данашњи човјек биће је деструкције, самоубилачки оријентисан, хладни, механички ум, који гладан профита уништава све живо око себе. Тако је Камијево питање о одлуци над сопственим животом прерасло у проблем самоубилачког мотива читавог човјечанства.

Због тога Милка Лучић у уводу овом издању, послије почетне сумње у то да ли данашњи читаоци могу да допру до Камија из удобности неког кафића, ипак увиђа неоспорну актуелност његовог дјела, посебно анализирајући његово кључно дјело из 1951. године „Побуњени човјек”.

Она указује на то да ако се пажљиво чита, ова књига представља једну од могућих анализа Сартровог понашања, а да је у својој бити то критика модела револуција, од Француске до Руске.

„Револуције су као хидра, имају хиљаде пипака и кад једном успију у рушењу Бога и убиству краља, други пут успијевају у устоличењу новог Бога и новог владара. Кад су власт и моћ у питању, све је дозвољено (то бар добро знамо из старог Рима). Али нико као Ками у свом дјелу ’Побуњени човек’ није тако минуциозно, интуитивно и филозофски креативно анализирао те двије човјекове коби које га од постанка уништавају ‒ власт и моћ. Кад се њима дода трећи члан (револуција по сваку цијену, па макар ниједан човјек не преживио), добија се најпогубнија једначина, нешто као световно Тројство зла и бесмисла”, запазила је Милка Лучић, напомињући и то да иако је поменуто Камијево дјело писано у вријеме идеолошких сукоба Истока и Запада, његове поруке су данас још живље него што су биле тада.
 
Ставове овог француског филозофа ауторка анализира и кроз његову чувену полемику са Сартром, (поред свега, Ками је одбијао да буде сврстан међу егзистенцијалисте). Искуство и живот показали су ко је идејни побједник, када су совјетски тенкови ушли у Мађарску 1956. године, а Сартр написао, како Милка Лучић каже, један од „покајничких текстова” – „Стаљинова авет”. Нобелова награда за књижевност затим је додјељена Камију 1957. године, а Сартр је потом своју одбио да прими. Ипак, отпор нацизму и окупацији претходно је ујединио писце и мислиоце Сартрове и Камијеве генерације, колико год да су различита била њихова идејна опредјељења, они су били хомогени на колективном плану...

„Шта смо ми у празном свијету који час постоји, час не постоји ‒ да ли смо оно велико Сартрово ’Ништа’ из његовог главног филозофског дјела ’Биће и ништа’, или што би била космичка срећа, слиједимо нека Камијева сазнања и тражимо начин да мирно, без великих ријечи и убијања, дакле без револуција, стварамо нови свијет по нашој мјери, па макар као Сизиф стално гурали камен уз брдо, који се одмах скотрља у низину, али ми настављамо исти, на први поглед бесмислени, посао изнова”, реторичко је питање ауторке.

Проблем и осјећање апсурда, Ками је тематизовао у својим књижевним дјелима „Странац”, „Калигула” и „Неспоразум”, док га у „Куги” његов главни јунак проноси као једну херојску и сизифовску животну борбу. Док се Сартр друштвеним ангажманом и приближавањем филозофији марксизма све више удаљавао од филозофије егзистенцијализма, Ками је „Побуњеним човјеком” на неки начин одговорио Сартровом политичком ангажману. Побуна о којој је Ками говорио није револуционарно разарање већ стална тежња ка промјени, без идеолошког насиља и терора.

По Камијевој мисли, за човјека нема излаза ни у метафизичкој побуни против Бога, која је у ствари јалов устанак на себе самог, до коначне усамљености и нихилизма. Нема, међутим, рјешења, ни у историјској, револуционарној, побуни, јер је логика нихилизма једног Ивана Карамазова припремила данашње револуције и велике инквизиторе, којима је „све допуштено”, па и убијање. Овај Камијев став, по мишљењу Милке Лучић није опаметио човјечанство, јер његово природно стање је рат, па ауторка запажа:

„Јер ако се побуњени човјек исцрпљује, схватајући сву јаловост и безразложност тог исцрпљивања, он се буни не само против своје оностране судбине већ и против апсурдне овостране судбине. Апсурдни човјек се и даље исцрпљује у садашњости, али хоће да Сизифов бескорисни посао постане Прометејева помоћ човјеку. Камијева побуна је превасходно умјетничка побуна која захтијева, али која ништа радикално не мијења.”

Камија треба изнова ишчитавати због тога што нас подсјећа на то да је човјекова историја један самоубилаки поход на себе самог и сопствену творевину, док идеологија уништава стваралачки занос умјетника, Сизифа, који увијек изнова започиње свој креативни посао. Умјетник поново и поново ствара свијет, а као такав биће увијек сумњив једном револуционару, њихово помирење је могуће ако се стално враћају изворима побуне.

(Политика)