Бадњи дан у Семберији и на Мајевици
Посна трпеза и породица на окупу
Бадњи дан најављује велики хришћански празник Божић. Тог дана, у рано јутро, обичај је да се уз кућу прислони бадњак, који се увече исјече и уноси у дом како би се ујутро наложила ватра. Бадњак приноси и сјече домаћин, а док то ради домаћица га посипа житом, како би година била родна. У Семберији је вјеровање да што је крошња бадњака бујнија и година ће бити роднија и породица напреднија.
Према хришћанској традицији, обичај сјечења бадњака се везује за то што су витлејемски пастири, на знак да се родио Христос Спаситељ, насјекли грања и понијели га у пећину да наложе ватру и огрију Христа и његову мајку.
Обичаје око Бадњег дана Срби су наслиједили од својих предака и још увијек их одржавају. За бадњак се сјече стабло младог храста или ако га је тешко пронаћи, онда се сјече грана храста. Храст је код Словена одувијек био свето дрво. Везује се за словенско божанство Световида. Бадњи дан је пун ритуала и симболике, живописних радњи и сви су они повезани са породичним култом и култом огњишта. Ложење бадњака је у вези са огњем и огњиштем. То је средишњи елемент симболике рађања новог сунца, јер је и Бадњи дан одмах послије краткодневнице. Млади храст је спаљивањем даван огњу ради нове године, а прегршти варница бацаних у небо су најављивале много рода и приноса.
Већ у рану зору, пуцањем из пушака и прангија, објављује се одлазак у шуму по бадњак. Бадњак сијеку искључиво мушкарци, најчешће домаћин и најстарији син, у рано јутро, прије изласка сунца. Прије сјечења се дрвету назове „добро јутро“, честита му се празник и моли се да донесе здравље и срећу породици. Затим се дрво посипа житом, а у онда му се дарује колач посебно направљен за ту прилику. Када одабере одговарајуће дрво, домаћин се окрене истоку, три пута се прекрсти, помене Бога, своју славу и сутрашњи празник, узима сјекиру у руке и сјече бадњак.
Онај ко је сјекао бадњак, трудио се „да се дрво не мучи“ тј. да се обори из једног ударца или највише са три. Ако дрво не падне ни послије трећег ударца, мора се кидати рукама, јер више удараца није дозвољено.
Када домаћин донесе бадњак, оставља га поред улазних врата, а тек са првим мраком се бадњак уноси у кућу и ставља, према обичају, на огњиште. У Семберији је обичај да први ивер од сјечења бадњака домаћица стави у чесницу.
Дакле, много је обичаја за Бадњи дан, али поред бадњака, обавезна је посна трпеза. Обично се у овим крајевима спрема посна пита, кувани пасуљ – папула, пребранац, риба...
А за вечером је цијела породица и по могућности трпеза би требало да буде што богатија. У неким семберским и мајевичким селима још увијек се задржао обичај уношења сламе на Бадње вече и тзв. пијукање. Тај обичај подразумијева стављање сламе на под у коју обично баке убацују орахе, бомбоне, ситни метални новац и неке друге слаткише за дјецу. Дјеца се, уз пијукање, боре да што више скривених слаткиша и новчића пронађу. Пијукање се обично одвија прије вечере. У овим крајевима, на Бадње вече, се никуд не иде и Божић се дочекује у свом дому.
Семберија ИНФО
Бадњи дан најављује велики хришћански празник Божић. Тог дана, у рано јутро, обичај је да се уз кућу прислони бадњак, који се увече исјече и уноси у дом како би се ујутро наложила ватра. Бадњак приноси и сјече домаћин, а док то ради домаћица га посипа житом, како би година била родна. У Семберији је вјеровање да што је крошња бадњака бујнија и година ће бити роднија и породица напреднија.
Према хришћанској традицији, обичај сјечења бадњака се везује за то што су витлејемски пастири, на знак да се родио Христос Спаситељ, насјекли грања и понијели га у пећину да наложе ватру и огрију Христа и његову мајку.
Обичаје око Бадњег дана Срби су наслиједили од својих предака и још увијек их одржавају. За бадњак се сјече стабло младог храста или ако га је тешко пронаћи, онда се сјече грана храста. Храст је код Словена одувијек био свето дрво. Везује се за словенско божанство Световида. Бадњи дан је пун ритуала и симболике, живописних радњи и сви су они повезани са породичним култом и култом огњишта. Ложење бадњака је у вези са огњем и огњиштем. То је средишњи елемент симболике рађања новог сунца, јер је и Бадњи дан одмах послије краткодневнице. Млади храст је спаљивањем даван огњу ради нове године, а прегршти варница бацаних у небо су најављивале много рода и приноса.
Већ у рану зору, пуцањем из пушака и прангија, објављује се одлазак у шуму по бадњак. Бадњак сијеку искључиво мушкарци, најчешће домаћин и најстарији син, у рано јутро, прије изласка сунца. Прије сјечења се дрвету назове „добро јутро“, честита му се празник и моли се да донесе здравље и срећу породици. Затим се дрво посипа житом, а у онда му се дарује колач посебно направљен за ту прилику. Када одабере одговарајуће дрво, домаћин се окрене истоку, три пута се прекрсти, помене Бога, своју славу и сутрашњи празник, узима сјекиру у руке и сјече бадњак.
Онај ко је сјекао бадњак, трудио се „да се дрво не мучи“ тј. да се обори из једног ударца или највише са три. Ако дрво не падне ни послије трећег ударца, мора се кидати рукама, јер више удараца није дозвољено.
Када домаћин донесе бадњак, оставља га поред улазних врата, а тек са првим мраком се бадњак уноси у кућу и ставља, према обичају, на огњиште. У Семберији је обичај да први ивер од сјечења бадњака домаћица стави у чесницу.
Дакле, много је обичаја за Бадњи дан, али поред бадњака, обавезна је посна трпеза. Обично се у овим крајевима спрема посна пита, кувани пасуљ – папула, пребранац, риба...
А за вечером је цијела породица и по могућности трпеза би требало да буде што богатија. У неким семберским и мајевичким селима још увијек се задржао обичај уношења сламе на Бадње вече и тзв. пијукање. Тај обичај подразумијева стављање сламе на под у коју обично баке убацују орахе, бомбоне, ситни метални новац и неке друге слаткише за дјецу. Дјеца се, уз пијукање, боре да што више скривених слаткиша и новчића пронађу. Пијукање се обично одвија прије вечере. У овим крајевима, на Бадње вече, се никуд не иде и Божић се дочекује у свом дому.
Семберија ИНФО
