Промоција књиге Од мајке до цркве Владимир Митрић, дописника Новости из Шапца, Лознице, Републике Српске и БИХ биће одржана 28 марта у 19 часова у Шабачком позоришту. Књига је први пут представљења у Угљевику, у Републици Српској, што је била пишчева жеља.

Мало је књига у којима има оволико душевне љепоте и самилости, мало је књига као ова, које толико много личе на неки лични Нови завјет, на неко лично јеванђеље, што јој даје посебну сакралност, вјеру и наду.



Овако о књизи Владимира Митрића „Од мајке до цркве“ пише чувени српски и југословенски  књижевник Никола Девура, дијете са Козаре, по образовању дипломирани агроном и професор филозофије, који иза себе има многа запажена књижевна и историјска дјела, а друговао је са великанима наше писане речи попут Андрића, Црњанског, Михиза, Селимовића, Исидоре Секулић...

- Овде је интелект у служби логоса нашег православља, у служби моралног дискурса и очовјечења нашег племена, изгубљеног у времену и простору -истиче ДЕУРА, који је један о од најбољих наших живих књижевних критичара. - Пишући о себи, о својој мајци, и својој цркви у Липници, господин Митрић казује неке истине, које се нас много тичу. Историја је ријетко кад била на нашој страни, али ми смо увијек били на њеној, на правој страни повијести.Мајка је најскупља и најљепша ријеч нашег језика,а црква је такође ријеч тога сјаја, од којих господин Владимир Митрић у својој елаборацији полази у крајњој консеквенци, као новинар и као књижевник с много обзира и наде. Овај хроничар и архивар Лознице и Подриња с невиђеном љубављу и пијететом казује ову своју хрестоматију таквом силином да нас оставља безо даха. Ово је ода мајци и цркви, двјема ријечима истог значења. Ово је прича „за богове“, лијепа кажа захвалног сина и мајци и цркви, умно и добро њихово дијете, чије срце не престаје да куца за њих, што тако нешто ријетко срећемо у литератури. Доброта је овде кључна ријеч на којој почива свијет. Владо се сјећа сваке мајчине ријечи, њених савјета, и ми сада знамо о њој, мајци Марици цијелу причу. Знамо и о цркви у Липницу цијелу новелу, казану с великом емоцијом. Њу је, каже господин Митрић, подигао прије 150 година њен парох Владимир Поповић, чија породица је дала 12 свештеника, и тако себе на тај начин у лозничком крају обесмртила.

По неку је ријеч, како каже Девура,  наш Владимир, узгред, рекао и о својим Руњанима и о онима, који су то највеће Лозничко село у прошлости прославили. Моји су, каже наш Владо, били увијек велики приложници цркве у Липници.

-Наш Владо дотакао се и историје немањићке Троноше, и њеног архимандрита Мојсија, којег су Турци посјекли на прагу тог храма у којем је прије тога, знајући да ће бити посјечен, на миру одржао литургију.Шта све нема у Митрићевој књизи, правој ризници чињеница, доброте и љепоте, прича о великим и заслужним људима, о цркви и Богу, о владикама и монаштву, о племену Митрића и осталим породицама, чија јуначења са судбином и историјом постају легендарна. Све је то Владимир исплео у дивну сагу о Подрињу, о лозничком крају на славним обалама ријеке Дрине.
 
И кад устанем, прича Владимир, с једне стране видим Гучево, а с друге Мајевицу. Растао је он и с ове и с оне стране Дрине. Подриње је за њега Елдорадо, света земља, која се мора бранити од ала и врана. И он је бранио и лијеву и десну обалу те митске ријеке. Провео је три године на ратишту, као новинар, изложен свим могућностима борца на ватреној линији. Вјероватно због тога, а и због других ствари, које је урадио за четири деценије, наш Владимир Митрић награђен је за животно дело од своје редакције, која носи име великог новинара, Слободана Глумца, земљака и пријатеља писца ове рецензије.
 
Владимир Митрић је једно велико срце и велика душа, монах своје професије, фини дух, који иде трагом Исуса Назарећанина делима, а не испразним речима, којем је доброта врхунско начело у јуначењу са животом.
 
Хоћу овдје да парафразирам речи песника Добрице Ерића, речене једном књижевнику: „Сами Господ Бог послао је Владимира Митрића у спрски народ у мисију да му посавршава одређене ствари -закључује Девура.