Одавно нека позоришна представа није ујединила мишљења љубитеља позоришта на начин како је то урадила Хасанагиница, рађена у копродукцији ГП „Семберија“ и Народног позоришта Републике Српске Бањалука. Од јесење премијере, сва досадашња играња у Бијељини, Бањалуци и Новом Саду увијек су пропраћена препуним гледалиштем и вишеминутним овацијама публике.

У овом комаду рађеном према истоименој балади, у драматизацији академика Љубомира Симовића, учествују и три глумца Српског народног позоришта Нови Сад: Бојана Милановић, Соња Дамјановић и Милан Ковачевић. Бијељински глумци су Михаило Максимовић, Душан Ранковић, Ненад Благојевић и Иван Петровић, а из НП РС Бањалука у представи играју Љиљана Чекић, Горан Јокић и Огњен Копуз. Сама продукцијска замисао и двогодишња припрема, нису ништа препустили случају: ангажована је тренутно далеко најактуелнија сценографкиња у региону Марија Калабић, костиме потписују вишеструко награђиване Марина Сремац и Јасмина Радујко, Игор Грекса радио је сценски покрет, а лектор је био чувени професор Радован Кнежевић. Колико се водило рачуна о детаљима, говори и ангажовање дизајнера свјетла, врхунског стручњака Зденка Медвеђа. Ангажман Влатка Стефановског, који је написао оригиналну музику за ову представу сигурно јој додаје још један велики и снажан умјетнички моменат.



И зато финални продукт у режији Душана Тузланчића изгледа тако једноставно, лако и чисто. Све је лишено вишка и било чега што скреће пажњу са суштине. Класичан, расни примјерак националне драматургије, модернизован са осјећајем, ослобођен било које вулгарности, ауторског самољубља и егзибиционизма, не тако ријетког у савременом позоришту.

Уз неколико великих глумачких бравура, осјећај за мјеру један је од највећих квалитета ове представе.  Два сата траје исијавање чулне енергије, траје снажна игра љубави и бола који се готово може опипати. У центру пажње јесте трагедија жене, али ова представа отвара још нека врло битна питања: да ли смо икада помислили да треба да чујемо и Хасанагину верзију овог догађаја, и ко је у ствари крив, како за ову, тако и за било коју трагедију?

Квалитет ове представе и јесте у томе што на сцени поред основне трагике главне јунакиње, видимо и бројне личне трагедије људи „који нису ништа криви“. У грчким трагедијама богови су најчешће аутори трагедија, у овој, балканској, трагедију ипак узрокују њени актери.

Копродукција два позоришта и ангажовање глумаца из три града, нажалост не дозвољава толико честа играња, и зато вам од срца препоручујемо одлазак у позориште у Бијељини, у недјељу 5. марта у 20 часова. Овакве представе се не дешавају сваки дан, поготово не у Бијељини.
​
У озрачју осмог марта, посветите једно вече причи о љубави.
Наш портал на свом фејсбук профилу наградиће и једног читаоца са  двије улазнице.


Мирјана Томић