СРЕМСКИ КАРЛОВЦИ - Лана Басташић (36) је млада регионална књижевница већ овјенчана бројним наградама за свој рад.

Њен први роман, “Ухвати зеца”, освојио је Европску награду за књижевност 2020, уврштен је у најужи избор за НИН-ову награду и ускоро ће бити преведен на 20. језик.

Слиједеће године ће књига бити преведена на 20. језик и направићу журку због тога. То је значајно поготово зато што већина писаца са ових наших простора врло тешко дође до превода, јер мало људи преводи са српског језика и често и они који живе у иностранству одлуче да пишу на страном језику јер је тако лакше доћи до превода, рекла је Басташић.

“Тако да ми је драго јер је ово на неки начин мали мост који сам направила између нас и свих тих издавачких кућа. Они могу да виде да нас има и да и ми пишемо нешто занимљиво и да би требало да улажу у преводе”, каже Лана Басташић која је свој роман сама превела на енглески језик.

Осим романа “Ухвати зеца” који живи свој међународни живот, објавила је збирке кратких прича “Трајни пигменти” (2010), “Ватромети” (2013) и “Млијечни зуби “(2021), књигу прича за дјецу “Настја црта сунце” (2015) и збирку поезије “Наивни триптих о Босни и умирању” (2014).

Добила је неколико награда за кратку причу, две награде за поезију (Тарга УНЕСКО у Трсту и Дани поезије у Зајечару), и награду за необјављену драму “Камерни театар 55” у Сарајеву.

Уврштена је у неколико регионалних антологија кратких прича, Ипак, највише јој прија сусрет са читаоцима какав је имала у Карловачкој гимназији.

Мени највише значи да упознам читаоце и разговарам са њима јер на крају крајева то су људи због којих ја радим овај посао.

Увијек се надаш кад нешто пишеш да са друге стране неко слуша. Када добијем потврду да заиста постоји неко са друге стране то ми је онда вјетар у леђа. Поготово кад се ради о младима, највише волим да разговарам са њима зато што их често гледамо са висине и мислимо да разумију много мање него што заправо разумију, рекла је она.

Ако могу на било који начин да дам наду онима који се баве неком умјетношћу и онима који имају жељу да пишу и ако ће то да их инспирише онда мој посао има смисла. Млади су ближи мојим јунацима из “Мљечних зуба” и мојим јунакињама из романа кад су биле тинеџерке, навела је она.

Са друге стране, каже, чини ми се да ми одрасли имамо неких унапред одређених ставова, идеја о књигама, свијету и друштву, да често читамо тражећи потврду о ставовима које већ имамо док млади још увијек постављају питања, занимају се интересују. Често ми се догађа да управо млађи читаоци и читатељке пронађу неке ствари које старији нису. Можда је то баш зато што гледају на тај наивнији начин и то не кажем као нешто негативно већ баш као позитивно, рекла је Лана.

Када се говори о њеном роману “Ухвати зеца” већина се прво ухвати за тему женског пријатељства.

Лана каже да јој је јасно да треба да прича о томе, али да има и других ствари које су вриједне. Не волим да ме стављају у једну категорију тако да не могу да разговарам о свему о чему други писци разговарају, а то су стил, симболи, језик, мотивација, контекст и тако даље. Ја се искрено надам да у неком тренутку жена и женско пријатељство ниће бити табу тема. То је свакодневна појава И надам се да ћемо имати још романа И још прича који се баве најразличитијим међуженским односима гдје мушкарац није у центру приче јер не мора увијек да буде, прича Басташићева.

Каже да не зна шта је разлог да њен роман “Ухвати зеца” брзо постане популаран међу читаоцима.

“Ја се надам да су се читаоци повезали са мојим јунакињима и нашли се у тој причи. Са друге стране можда је разлог то што сам се бавила односом који се заобилази у књижевности или се праве писци да не постоји. Али ко сам ја да кажем зашто се људима свидио или није свидио роман”?

Лана Басташић отворено прича о положају жена, дјевојака и дјевојчица на Балкану и зато се намеће питање да ли мисли да је вјетар у леђа неким будућим књижевницама. Ја се искрено надам да јесам. Не желим да звучим арогантно јер у овом тренутку има нас више, имам одличне колегинице које такође пишу и то раде феноменално. Ако постоји, ја то увијек кажем, та нека наша нобеловка она сад можда сједи у овој школи и ради писмени или је можда у некој основној школи или у вртићу али ми смо одговорне за њу и ми морамо да јој помогнемо да постигне свој максимум, а помоћи ћемо јој ако ми мало погурамо, отворимо још једна врата да њој буде лакше. Ја се заиста надам да је то тако, рекла је Басташић.

Сама каже да нема луксуз да сваког дана пише онолико сати колико би жељела, али сваког дана пише. Ускоро ћемо сазнати и шта.


Глас Српске – Танјуг