Канадски љекар Абду Шаркави, доктор и специјалиста за заразне болести, рекао је да се не плаши вируса корона, али да је уплашен за губитак разума и талас страха који се шири на друштвеним мрежама.

Абдул, који је радио у луксузним урбаним болницама и најсиромашнијим дијеловима Африке, сусрео се са ХИВ-АИДС, хепатитисом, туберкулозом, САРС, великим кашљем, дифтеријом, али се не боји короне, уплашен је панике.

"Не плаши ме Цовид-19. Забринут сам за старије људе слабијег здравља или слабије материјалне ситуације који ће диспропорционално бити највише погођени овом новом пошасти. Али не плаши ме Цовид-19. Плаши ме губитак разума и талас страха који је навео друштвене масе у зачарану спиралу панике, прављења залиха неразумних количина било чега што адекватно може напунити склониште за бомбе у постапокалиптичном свијету. Плаше ме Н95 маске које се краду из болница и клиника за хитне случајеве гдје су заиста и потребне за медицинско особље које је директно изложено, а умјесто тога се користе на аеродромима, тржним центрима и кафићима, те само изазивају још више страха и сумње", написао је између осталог љекар. 

"Плашим се да ће ти исти страхови од епидемије ограничити економију, нашкодити партнерствима у различитим секторима, пословању и генерално узроковати глобалну рецесију. Али, највише од свега, плаши ме порука коју шаљемо својој дјеци када смо изложени некој пријетњи. Умјесто здравог разума, рационалности, отворености и алтруизма, учимо их да паниче, плаше се, буду сумњичави, импулсивно реагују и брину се само о себи", написао је Абдул и дао савјет да се перу руке редовно.

Љекар је потом одлучио да објасни да разумије панику и страх, преживио их је и стално их преживљава, али да се мора побиједити тај страх зарад наставка живота.

"Разумијем панику. Када сам први пут кренуо на часове пливања са 5 година, нисам могао да се одвојим од инструктора, мислећи да потонути и удавити се. Без обзира колико пута сам преживљавао то, моја реакција је била иста. Требало ми је уточиште, сигурна рука. И сад нисам баш нисам најбољи пливач и често ме хвата паника у води, дах ми је плитак, груди и грло се стежу. Али ја се не предајем", почео је да објашњава љекар, па подијелио са својим пратиоцима кроз какав је страх прошао када се пењао на Килиманџаро.

"Разумијем страх. Када сам се попео на Килиманџаро имао сам 32 године, тамо ме је затекла сепса, делиријум и дислоцирано кољено. И када сам се пожалио старијим људима који су играли карте испред прашњавог мотела, били су равнодушни. Уосталом, смрт се дешава свуда у свијету. И како сам дошао до сазнања да ćу вјероватно умријети од сепсе, толико сам се престравио тиме што се нисам припремио... Али истрајао сам. Спасла ме неспретна комбинација воде и соли и антибиотика. Једва", открио је кроз шта је прошао.

Како каже ово је риједак тренутак у историји.

"Имамо избор. Можемо да кренемо кроз ово као беспомоćни, уплашени или можемо да будемо упорни и  издржљиви у спасавању једни других. Замишљено. Одговорно", рекао је.

Каже да не зна колико ćе ово трајати.

"Нико то не зна. Али не смијемо да дозволимо да нас савлада страх, да нас побиједи паника. Можемо да оперемо руке и избјегавамо друге. Можемо да назовемо свог љекара или јавну здравствену установу и затражимо савјет прије одласка у хитну помоć. И ми једни другима можемо да помогнемо стрпљењем, љубазношćу и саосјеćањем.
Још преживљавам базене и планину, али надам се да ћу једног дана опет да се попнем на Килимаџаро. Ја се не бојим. Веć сам преживио", написао је љекар.
 
 (kurir.rs)