Бројност Панчићеве оморике, по којој је Србија препознатљива, посљедњих деценија је у опадању, а стручњаци процјењују да би она за 50 година могла чак и да нестане.

Како преноси протал Глас западне Србије, због тога су Србија и БиХ покренуле заједнички пројекат мапирања природних станишта те ендемске врсте, што ће помоћи у даљем дјеловању спашавања оморике.

Представница Националног парка "Тара" Мирјана Јосиповић објашњава да ће се анализирати ситуација на 20 природних станишта у шест општина.

"Тако ћемо утврдити колико је тачно локалитета под омориком, какав је њен биодиверзитет, а након лабораторијских анализа генетичког материјала и добијених резултата знаће се каква је ситуација на сваком од локалитета", рекла је Јосиповић.

Панчићева оморика 1998. године уписана је на Црвену листу угрожених врста, а њен пад убрзавају климатске промјене, суше и високе температуре, јер тој биљци више одговара хладноћа.

Помоћник директора НП "Тара" за планирање, заштиту и развој Милица Томић додаје да оно што, такође, отежава ситуацију кад је у питању та врста је њена слаба природна регенерација што је чини још угроженијом.

"Стабла расту изузетно густо, чак и до 1.200 их има на једном хектару, тако да подмладци немају довољно светлости да израсту", указала је и додаје да реализацијом пројекта "Очување јединственог биодиверзитета Таре" биће мапирана сва природна станишта, што ће помоћи у даљем дјеловању спашавања оморике.

Рјешења за слабу природну регенерацију су - садња на природним стаништима и асистирана миграција на друге локалитете који имају погодне услове за Панчићеву оморику.

Тај јединствени четинар, чије стабло може достићи висину чак и до 50 метара, уз помоћ асистираних миграција већ је посађен на одређеним локацијама у Европи, а на сјеверу старог континента је и украсно дрвеће у парковима.

Ипак, средњи ток ријеке Дрине који обухвата Србију и БиХ, а простире се на око 200 квадратних километара, једини је регион у свијету који представља природно станиште Панчићеве оморике.

​Независне новине