Услиједили су суморни дани у болничким собама, испуњени страхом и тугом, а једно злокобно питање стално је лебдјело у ваздуху: "Боже, да ли ћу ја икада дочекати нову јетру?".
 
Како у том тренутку у Србији није био развијен програм трансплантације, спас је морала да потражи у Италији, али након интервенције, током припрема за стављање на листу чекања, дошло је до компликација, добила је сепсу и пала у кому.
 
Љекари у Италији Лидији нису давали никакве шансе. Али ова храбра дјевојка је побиједила све лоше прогнозе и петог дана се пробудила из коме.
 
Живјело јој се, каже кроз осмјех.
 
Шест година од дијагнозе Лидија је дочекала да се и у Београду развије програм трансплантације органа и 2017. стављена је на листу чекања.
 
"Свим људима који су на листи или који су трансплантирани убедљиво је најтеже то чекање. Јер чекате нешто што није извесно да ће доћи, а и да јесте, не знате када. Као да сте у неком вакууму и борите се за ваздух, а никако да удахнете. Тада телефон постане саставни део вас и сваки позив са непознатог броја је или усхићење или разочарење. И за сваки позив мислите да је баш тај, али он никако не долази. А време као време, иде без да пита како сте".
 
Најважнији позив стигао је на Богојављење
 
Лидијин најважнији позив, који је дуго чекала, стигао је пар мјесеци касније, на Богојављење, 2018. Те ноћи, нажалост, угасио се један млади живот. А јетра двадесетогодишње преминуле дјевојке из Бијељине по процјени љекара била је одговарајућа за Лидију.
 
"Рано тог јутра пробудила ме је мама позивом и питањем да ли су ме позвали на трансплантацију. Онако поспана, рекла сам јој да нису и зачуђено је питала зашто ме то пита. Одговорила ми је да је сањала небо пуно звезда и да је, пошто замисли сваке године исту жељу на тај дан, била убеђена да су ме у току ноћи позвали".
 
Два сата касније добила је позив из Ургентног центра.
 
"Тог дана је позвано двоје људи, а био је само један орган. Седели смо заједно у болничкој соби, бодрили једно друго и чекали одлуку лекара ко ће од нас двоје отићи у салу, а ко ће се вратити кући и чекати други позив. Тог дана сам ја изабрана. Не знам како, али знала сам да је тај позив био мој".
 
Након трансплантације Лидија је у болници провела 10 дана, све је прошло у најбољем реду, и она се, корак по корак, вратила нормалном животу. Ради, недавно је купила стан, тренира, путује, воли, живи као свака потпуно здрава особа. Разлика је само што Лидија сваког јутра попије лијек, али то јој не пада тешко.
 
Од тада, а има томе шест година, ниједан дан није прошао, а да Лидија није помислила на дјевојку чију је јетру добила. Осјећала је, каже, као да је она дио ње, како кроз њу и даље живи, да због ње сваког дана покушава да буде бољи човјек. Жељела је да њена донорка буде поносна на њу.
 
Лејла је била јако слична мени
 
Стално је размишљала и о њеној породици која је имала надљудску снагу да изговори "да" у тренутку када им се срушио цијели свијет.
 
"Дуго сам покушавала да сазнам ко је моја донорка и да се захвалим њеној породици. И коначно сам пре седам месеци имала ту част и срећу да сазнам ко је била девојка чију сам јетру добила. Њена мама је гледала једно од мојих гостовања, и кад је чула датум моје трансплантације, одмах ме је контактирала. Девојка се звала Лејла Емшија, и била је јако слична мени и бескрајно сам срећна што напокон имам прилику да њеној мами кажем хвала, да сам добро и да живим један диван живот захваљујући њој", прича Лидија.
 
Лејлиној мајци је драго што сам добила шансу да живим
 
Лејлина мама је Лидији рекла да јој је драго што је баш она добила прилику да живи, и да ниједног тренутка није размишљала када су је те јануарске ноћи питали да донира огане своје кћерке јединице.
 
"Инстинктивно је рекла"да" јер је знала да би то Лејла желела. Због тога сам ја данас овде са својом породицом, и заувек ћу се трудити да ту одлуку оправдам и да причам нашу причу у нади да ће цео свет чути за једну девојку која се звала Лејла".
 
Лејла Емшија је била студенткиња Одсјека за журналистику у Тузли, а сви који су је познавали кажу да је била паметна, лијепа и амбициозна дјевојка. Сањала је да постане добар новинар, имала је милион снова и планова које је прерана смрт, нажалост, прекинула.
 
"За мене је моја донорка прави херој. За мене су хероји њени родитељи и волела бих да могу да им дам до знања да данас живим један диван живот и да она, на неки начин, живи кроз мене", написала је Лидија на друштвеним мрежама на годишњицу трансплантације прије него што је знала ко је била њена донорка.
 
Не стидим се свог ожиљка - он је свједок моје борбе за живот
 
Прије двије године Лидија је смогла је снаге да на фотографијама које је објавила на Твитеру покаже и ожиљак који јој је остао након што је прије девет година у италијанској болници у Палерму због сепсе била у коми и једва преживјела.
 
Једно "да" умјесто тачке на живот ставља зарез
 
Лидија сада користи сваку прилику да подсјети на важност ширења свијести о донорству и да поручи онима који чекају орган да не губе наду.
 
"Донирање органа је једини спас тим људима и зато мислим да је јако важно да говоримо о томе, и да подстакнемо људе да буду донори, јер то једно кратко "да" некоме уместо тачке на живот ставља зарез. Мислим да је важно да променимо наратив и да на донирање органа не гледамо као на смрт, већ на продужетак живота и један нови почетак. Наше Удружење "Заједно за нови живот" се годинама бори да се број донора у Србији повећа, и да својим причама допремо до људи да схвате колико је донирање органа један хуман чин. Наша кампања "Још си ми траг", коју смо покренули пре годину и по дана, је донекле уродила плодом, и број донора се повеċао у односу на претходне две године. Тај број и даље није добар, али нама даје ветар у леђа да радимо праву ствар и да се боримо за спассавање људских живота", каже Лидија, а преноси Курир причу Виолете Недељковић.

(курир.рс)