Свјетски дан свјесности о аутизму 2023
Према одлуци Генералне скупштине Уједињених народа, 2. априла обиљежава се Свјетски дан свјесности о аутизму. Знак свјесности аутизма – пуззле означавају жељу за повезивање дјелића и коначним схватањем аутизма.
Термин аутизам најчешће користимо за особе које заправо имају поремећај из спектра аутизма (ПСА). Поремећај из спектра аутизма је врло сложен неуроразвојни поремећај који захвата све аспекте личности (комуникација, моторика, понашање и учење).
Појам аутизам у психијатрију уводи Е. Блеуер 1911. године, а аутистични поремећај први описује амерички психијатар Л. Каннер 1943. године и назива га инфантилним аутизмом (због симптома и доби у којој се појављује).
Како се ради о широком распону поремећаја у развоју, а не о јединственом поремећају, свака дијагноза је другачија те свака особа у спектру има различите симптоме и потребе.
Постоји пет главних типова поремећаја из спектра аутизма који укључују:
аутизам
Аспергеров синдром
Реттов синдром,
дезинтегративни поремећај у дјетињству,
первазивни развојни поремећај – који није другачије специфициран.
Особе са поремећајима из спектра аутизма виде, чују и осјећају, али те утиске тешко склапају у смислену цјелину, па се стога повлаче у властити свијет у којем налазе сигурност. Због тога особе с аутизмом имају потешкоћа у изражавању својих осјећаја, жеља, потреба, способности и проблема с којима се свакодневно боре, а што се одражава на њихово понашање које може бити врло необично.
Примјери карактеристика друштвене комуникације и друштвене интеракције везане уз поремећаје из спектра аутизма могу укључивати:
избјегава или не одржава контакт очима
не реагира на име до 9 мјесеци старости
не показује изразе лица попут сретног, тужног, љутог и изненађеног до 9 мјесеци старости
не игра једноставне интерактивне игре до 12 мјесеци старости
користи мало или нимало геста до 12. мјесеци старости (нпр. не маше за поздрав)
не дијели интересе с другима до 15. мјесеци старости (нпр. показује вам предмет који им се свиђа)
не показује како би вам указао на нешто занимљиво до 18. мјесеца старости
не примјећује када су други повријеђени или узрујани до друге године старости
не примјећује другу дјецу и не придружује им се у игри до треће године старости
не претвара се да је нешто друго, попут учитеља или суперхероја тијеком игре до четврте године старости
не пјева, плеше или глуми за вас до пете године старости
ограничена или понављајућа понашања или интереси.
Примјери ограничених или понављајућих понашања и интереса повезани са поремећајима из спектра аутизма могу укључивати:
пореда играчке или друге предмете и узнемири се кад се редослијед промијени
понавља ријечи или фразе изнова и изнова (назива се ехолалија)
сваки пут се игра играчкама на исти начин
фокусиран је на дијелове предмета
узрујава се на мање промјене
има опсесивне интересе
мора слиједити одређене рутине
маше рукама, њише тијело или се врти у круг
има необичне реакције на начин на који ствари звуче, миришу, имају укус или изгледају итд.
Особе са поремећајима из спектра аутизма често имају попратна стања, укључујући епилепсију, депресију, анксиозност, поремећај пажње, хиперактивност, потешкоће са спавањем, самоозљеђивање, недостатак страха или већи страх од очекиваног итд.
Способности и потребе аутистичних особа варирају и могу се развијати тијеком времена. Док неке особе с аутизмом могу живјети неовисно, друге имају тешке инвалидитете и захтијевају цјеложивотну његу и подршку. Аутизам често утиче на образовање и могућности запошљавања.
Разина интелектуалног функционирања међу аутистичним особама варира, протежући се од дубоког оштећења до високе разине интелектуалног функционирања.
Дијагноза
Дијагностицирање поремећаја из аутистичног спекта може бити тешко јер не постоји медицински тест, попут теста крви, за дијагностицирање поремећаја.
Лијечници гледају дјететову развојну хисторију и понашање како би поставили дијагнозу. Симптоми аутизма најчешће се јављају у прве три године и остају присутни до краја живота. Иако се симптоми јављају још у раном дјетињству, аутизам се често дијагностицира много касније.
Према резулттаима више студија, поремећаји из спектра аутизма много су чешћи код мушкараца него код жена.
“Аутистична породица”
Аутизам знатно дјелује на породичну структуру, посебно зато што до постављања дијагнозе често прође и неколико година. Иако родитељи понекад запажају потешкоће и понашање типично за аутизам, суочавање с дијагнозом за њих представља велик стрес. При верификацији дијагнозе родитељи немају задовољавајући ступањ емоционалне подршке у својој околини, а то отежава прихваћање дијагнозе и објективног стања дјетета те узрокује знатно повећање степена забринутости за дјететову будућност.
Неријетко чланови обитељи све подређују бризи за дијете или особи с аутизмом. Такав приступ узрокује настанак „аутистичне обитељи“, чији чланови постају затворени и изолирани од околине због немогућности да се дијете примјерено понаша у срединама изван породичног окружења. Развијајући посебан однос са дјететом и/или одраслом особом с аутизмом, обитељ постаје психолошки и социјално рањива.
Узроци
Аутизам настаје као посљедица вишеструких узрока, а тачна етиологија настанка до данас није научно потврђена.
Превладавају ставови да је за настанак аутистичног поремећаја одговорно наслијеђе, оштећење мозга и поремећаји мождане функције, поремећаји когнитивних процеса и говорно-језичног развоја, поремећај емоционалног развоја те интеракције наведених узрочника.
Доступни епидемиолошки подаци закључују да нема доказа о узрочној повезаности између вакцина против оспица, заушњака и рубеоле и аутизма. Претходне студије које су упућивале на узрочну везу биле су пуне методолошких недостатака.
Такођер нема доказа који би упућивали на то да било која друга вакцина у дјетињству може повећати ризик од развијања аутизма.
Стање у свијету
Процјењује се да у свијету једно од 100 дјеце има аутизам. Ова процјена представља просјечну бројку, а пријављена преваленција значајно варира међу студијама.
Здравствена и социјална заштита
Широк распон интервенција које крећу од раног дјетињства и трају цијели живот, може оптимизирати развој, здравље, добробит и квалитету живота особа с аутизмом. Правовремени приступ раним психосоцијалним интервенцијама утемељеним на доказима може побољшати способност аутистичне дјеце за учинковиту комуникацију и друштвену интеракцију. Препоручује се праћење развоја дјетета као дио рутинске здравствене заштите мајке и дјетета.
Важно је да се, након што је аутизам дијагностициран, дјеци, адолесцентима и одраслим особама с аутизмом и њиховим скрбницима понуде релевантне информације, услуге, препоруке и практична подршка, у складу с њиховим индивидуалним и растућим потребама.
Важна је сарадња здравственог сектора с другим секторима, посебно са институцијама укљученим у образовање, запошљавање и социјалну скрб.
Здравствена њега особа с аутизмом темељи се на холистичком приступу у задовољавању основних људских потреба, уважавању особности сваког појединца, квалитетној и учинковитој комуникацији, безувјетном прихваћању, поштовању и повјерењу. Циљ здравствене његе је повећати самосталност особе с аутизмом, побољшати квалитету породичних односа и функционисање особе с аутизмом и породице те употријебити методе за повећање степена квалитете живота.
Аутистичне особе често су изложене стигми и дискриминацији, укључујући неправедно ускраћивање здравствене његе, образовања и прилика да се ангажирају и судјелују у својим заједницама.
Особе с аутизмом имају исте здравствене проблеме као и општа популација. Они могу бити осјетљивији на развој хроничних незаразних стања због бихевиоралних чимбеника ризика као што су тјелесна неактивност и лоше прехрамбене навике те су изложени већем ризику од насиља, озљеда и злостављања.
Особе с аутизмом захтијевају доступне здравствене услуге за опће здравствене потребе као и остала популација, укључујући промотивне и превентивне услуге те лијечење акутних и хроничних болести.
БХРТ
Термин аутизам најчешће користимо за особе које заправо имају поремећај из спектра аутизма (ПСА). Поремећај из спектра аутизма је врло сложен неуроразвојни поремећај који захвата све аспекте личности (комуникација, моторика, понашање и учење).
Појам аутизам у психијатрију уводи Е. Блеуер 1911. године, а аутистични поремећај први описује амерички психијатар Л. Каннер 1943. године и назива га инфантилним аутизмом (због симптома и доби у којој се појављује).
Како се ради о широком распону поремећаја у развоју, а не о јединственом поремећају, свака дијагноза је другачија те свака особа у спектру има различите симптоме и потребе.
Постоји пет главних типова поремећаја из спектра аутизма који укључују:
аутизам
Аспергеров синдром
Реттов синдром,
дезинтегративни поремећај у дјетињству,
первазивни развојни поремећај – који није другачије специфициран.
Особе са поремећајима из спектра аутизма виде, чују и осјећају, али те утиске тешко склапају у смислену цјелину, па се стога повлаче у властити свијет у којем налазе сигурност. Због тога особе с аутизмом имају потешкоћа у изражавању својих осјећаја, жеља, потреба, способности и проблема с којима се свакодневно боре, а што се одражава на њихово понашање које може бити врло необично.
Примјери карактеристика друштвене комуникације и друштвене интеракције везане уз поремећаје из спектра аутизма могу укључивати:
избјегава или не одржава контакт очима
не реагира на име до 9 мјесеци старости
не показује изразе лица попут сретног, тужног, љутог и изненађеног до 9 мјесеци старости
не игра једноставне интерактивне игре до 12 мјесеци старости
користи мало или нимало геста до 12. мјесеци старости (нпр. не маше за поздрав)
не дијели интересе с другима до 15. мјесеци старости (нпр. показује вам предмет који им се свиђа)
не показује како би вам указао на нешто занимљиво до 18. мјесеца старости
не примјећује када су други повријеђени или узрујани до друге године старости
не примјећује другу дјецу и не придружује им се у игри до треће године старости
не претвара се да је нешто друго, попут учитеља или суперхероја тијеком игре до четврте године старости
не пјева, плеше или глуми за вас до пете године старости
ограничена или понављајућа понашања или интереси.
Примјери ограничених или понављајућих понашања и интереса повезани са поремећајима из спектра аутизма могу укључивати:
пореда играчке или друге предмете и узнемири се кад се редослијед промијени
понавља ријечи или фразе изнова и изнова (назива се ехолалија)
сваки пут се игра играчкама на исти начин
фокусиран је на дијелове предмета
узрујава се на мање промјене
има опсесивне интересе
мора слиједити одређене рутине
маше рукама, њише тијело или се врти у круг
има необичне реакције на начин на који ствари звуче, миришу, имају укус или изгледају итд.
Особе са поремећајима из спектра аутизма често имају попратна стања, укључујући епилепсију, депресију, анксиозност, поремећај пажње, хиперактивност, потешкоће са спавањем, самоозљеђивање, недостатак страха или већи страх од очекиваног итд.
Способности и потребе аутистичних особа варирају и могу се развијати тијеком времена. Док неке особе с аутизмом могу живјети неовисно, друге имају тешке инвалидитете и захтијевају цјеложивотну његу и подршку. Аутизам често утиче на образовање и могућности запошљавања.
Разина интелектуалног функционирања међу аутистичним особама варира, протежући се од дубоког оштећења до високе разине интелектуалног функционирања.
Дијагноза
Дијагностицирање поремећаја из аутистичног спекта може бити тешко јер не постоји медицински тест, попут теста крви, за дијагностицирање поремећаја.
Лијечници гледају дјететову развојну хисторију и понашање како би поставили дијагнозу. Симптоми аутизма најчешће се јављају у прве три године и остају присутни до краја живота. Иако се симптоми јављају још у раном дјетињству, аутизам се често дијагностицира много касније.
Према резулттаима више студија, поремећаји из спектра аутизма много су чешћи код мушкараца него код жена.
“Аутистична породица”
Аутизам знатно дјелује на породичну структуру, посебно зато што до постављања дијагнозе често прође и неколико година. Иако родитељи понекад запажају потешкоће и понашање типично за аутизам, суочавање с дијагнозом за њих представља велик стрес. При верификацији дијагнозе родитељи немају задовољавајући ступањ емоционалне подршке у својој околини, а то отежава прихваћање дијагнозе и објективног стања дјетета те узрокује знатно повећање степена забринутости за дјететову будућност.
Неријетко чланови обитељи све подређују бризи за дијете или особи с аутизмом. Такав приступ узрокује настанак „аутистичне обитељи“, чији чланови постају затворени и изолирани од околине због немогућности да се дијете примјерено понаша у срединама изван породичног окружења. Развијајући посебан однос са дјететом и/или одраслом особом с аутизмом, обитељ постаје психолошки и социјално рањива.
Узроци
Аутизам настаје као посљедица вишеструких узрока, а тачна етиологија настанка до данас није научно потврђена.
Превладавају ставови да је за настанак аутистичног поремећаја одговорно наслијеђе, оштећење мозга и поремећаји мождане функције, поремећаји когнитивних процеса и говорно-језичног развоја, поремећај емоционалног развоја те интеракције наведених узрочника.
Доступни епидемиолошки подаци закључују да нема доказа о узрочној повезаности између вакцина против оспица, заушњака и рубеоле и аутизма. Претходне студије које су упућивале на узрочну везу биле су пуне методолошких недостатака.
Такођер нема доказа који би упућивали на то да било која друга вакцина у дјетињству може повећати ризик од развијања аутизма.
Стање у свијету
Процјењује се да у свијету једно од 100 дјеце има аутизам. Ова процјена представља просјечну бројку, а пријављена преваленција значајно варира међу студијама.
Здравствена и социјална заштита
Широк распон интервенција које крећу од раног дјетињства и трају цијели живот, може оптимизирати развој, здравље, добробит и квалитету живота особа с аутизмом. Правовремени приступ раним психосоцијалним интервенцијама утемељеним на доказима може побољшати способност аутистичне дјеце за учинковиту комуникацију и друштвену интеракцију. Препоручује се праћење развоја дјетета као дио рутинске здравствене заштите мајке и дјетета.
Важно је да се, након што је аутизам дијагностициран, дјеци, адолесцентима и одраслим особама с аутизмом и њиховим скрбницима понуде релевантне информације, услуге, препоруке и практична подршка, у складу с њиховим индивидуалним и растућим потребама.
Важна је сарадња здравственог сектора с другим секторима, посебно са институцијама укљученим у образовање, запошљавање и социјалну скрб.
Здравствена њега особа с аутизмом темељи се на холистичком приступу у задовољавању основних људских потреба, уважавању особности сваког појединца, квалитетној и учинковитој комуникацији, безувјетном прихваћању, поштовању и повјерењу. Циљ здравствене његе је повећати самосталност особе с аутизмом, побољшати квалитету породичних односа и функционисање особе с аутизмом и породице те употријебити методе за повећање степена квалитете живота.
Аутистичне особе често су изложене стигми и дискриминацији, укључујући неправедно ускраћивање здравствене његе, образовања и прилика да се ангажирају и судјелују у својим заједницама.
Особе с аутизмом имају исте здравствене проблеме као и општа популација. Они могу бити осјетљивији на развој хроничних незаразних стања због бихевиоралних чимбеника ризика као што су тјелесна неактивност и лоше прехрамбене навике те су изложени већем ризику од насиља, озљеда и злостављања.
Особе с аутизмом захтијевају доступне здравствене услуге за опће здравствене потребе као и остала популација, укључујући промотивне и превентивне услуге те лијечење акутних и хроничних болести.
БХРТ
