Путнички аутомобил “пасат караван” љубљанских регистарских ознака, стар две године, служи Зорану Чубруловићу, пензионеру из села Леденице на Мањачи, који се у родно место вратио после четири деценије у Словенији, за превоз балвана.

– Сва дрва за огрев довезао сам “пасатом” из шуме, уз стрмину већу него на Триглаву. У једној тури стану два кубика. Још је проблем што је дрво мокро после кише, па је још теже. Возио сам истим аутом и шљунак за кућу, камен из реке Крупе, жељезне цеви, даску, свашта… – прича Зоран показујући лепо уређено имање у родном крају, пише Српскаинфо.

Он каже да се овде, пре његовог одласка у Словенију 1978. године, тешко живело, исто као и у Рекавицама одакле је пореклом његова супруга Ђуја.

– Овде ми је сада лепше и боље него у Љубљани, ваздух је чистији, а срце пуније. Некада је мој отац, а тако и деда, с великог камена набацивао се на коња који је све доносио на леђима, и људе, ствари, храну. Сада се, мој колегане, овде добро живи, а док је мене, биће и аута – описује Зоран живот у Леденицама некада и сада.
Не брине га што “пасат” вози велики терет и што би то могло лоше утицати на мотор.

– То је машина, нека вози докле може. Када се поквари, набавићу другу. Народ гледа шта радим, чуди се и пита зашто не набавим трактор или неког ангажујем за превоз дрва. Чему ће ми све то када имам ауто. Јадна мени моја, а њему његова мајка, јер нас је судбина, њега Словенца по пореклу и регистрацији, а мене Србина с Мањаче, саставила у овом потоку – каже Зоран којем у послу помажу два младића из комшилука.

(блиц.рс/српскаинфо.цом)