Врста слепог миша мали потковичар "rhinolophus hipposideros" нова је за фауну Војводине. Јединке ове врсте регистровали су др Милан Пауновић, кустос-саветник збирки сисара Природњачког музеја у Београду и Миливој Вучановић, чувар природе ЈП „2. октобар“ из Вршца које је старалац Предела изузетних одлика „Вршачке планине“.

Крајем марта 2022, током редовног прегледа познатог пећинског склоништа на периферији Вршца, по први пут су забележена два одрасла мужјака ове врсте, а уједно је то и први налаз у Војводини.

У фауни Војводине сада је познато 25 врста слепих мишева од 31 укупно забележене у Србији.

Мали потковичар до сада није налажен у целој Војводини и перипанонским деловима средишње Србије, а присутан је у побрђу и планинским крајевима јужно од Саве и Дунава.

Појединачне јединке ове врсте зимују у подземним склоништима, пре свега у пећинама и јамама, а током лета своје мале породиљске колоније, које садрже 15 до 30 женки са младунцима, формирају у напуштеним колибама, зградама и топлијим поткапинама.

Највеће зимовалиште у Србији је Рајкова пећина код Мајданпека где је бележено просечно преко 300 јединки.
Први налаз ове врсте, као и недавни налази средоземног потковичара "rhinolophus euryale" у околини Вршца, последица је пре свега близине обронака јужних Карпата у суседној Румунији и североисточној Србији где припадници ових врста живе, али и постојања јединог погодног склоништа пећинског типа које се у целој Војводини налази само на Вршачким планинама.

Мониторинг слепих мишева у Србији Природњачки музеј врши у оквиру пројекта „Еколошка мрежа Србије" чији је носилац Биолошки факултет Универзитета у Београду.

О малом потковичару

То је најмања европска врста потковичара. Назив потковичар потиче од кожних набора облика коњске потковице који се налазе око носних отвора.

Крзно је сивкасто до жућкастосмеђе боје са леђне стране, а светлије са трбушне. Младунци су мат сиви. Крила су широка, кратка и заобљена, а за време хибернације цело тело затворе, покривајући га летном мембраном. Јединке у колонији никада нису у блиском телесном контакту.

Као типична резидентна врста обично не мигрира на даљине веће од 50 km.

Редовна премештања између летњих и зимских склоништа су обично у опсегу од 10 до 30 km.

Главни фактори угрожавања ове врсте су узнемиравање и губитак склоништа ‒ тавана и подземних склоништа, фрагментација и изолација станишта и употреба пестицида.

Неопходне мере очувања у Србији су заштита значајних склоништа, управљање и контрола посета пећинама у којима се налазе колоније, примена прописа, мониторинг популација, станишта и истраживачке активности.
У Србији има статус ниског ризика угрожености, али је због своје осетљивости сврстана у строго заштићене дивље врсте.
 
(РТС)