Њемачка се након 16 година опрашта од Ангеле Меркел. Детаљна рекапитулација учинка њене владавине тек предстоји, али једно је сигурно: Њемачка је након ових шеснаест година другачија земља.
​
Легендарном њемачком канцелару Хелмуту Шмиту приписује се изрека: "Ко има визије, тај би требало да оде психијатру". Та изјава добро би пристајала и његовој насљедници Ангели Меркел, која је током својих 16 година на мјесту предсједнице владе врло ријетко говорила о визијама и визионарским политичким плановима. Радије је сагледавала проблеме и покушавала докучити како их у најкраће вријеме и с најмање проблема ријешити.

За то свакако има да захвали свом сјеверњачком темпераменту и чињеници да  као научница из подручја природних наука проблемима приступа трезвено и прагматично. Али, са друге стране, то можда лежи и у чињеници да је Меркел током ових 16 година, како примјећују њемачки политички колумнисти, више реаговала него што је владала (реагирен статт региерен).

Канцеларка за константне кризе

Ангела Меркел, рођена Хамбуржанка као и Шмит, земљу није требало да води кроз хладноратовско раздобље као њен претходник, али њена владавина је била обиљежена константним кризама. Глобална финансијска криза, евро криза, избјегличка криза, трансатлантска  (одн. "Трамп криза") и на крају пандемијска криза: кроз сва ова раздобља Ангела Меркел је земљу водила кроз сигурне воде. Захваљујући њеним промишљеним потезима Њемачка је из свих ових захтјевних ситуација излазила само с "лакшим модрицама и повредама".

Али једна криза, она избјегличка, ипак је промијенила земљу до коријена и то је, што вријеме више одмиче, све очитије. Долазак преко милион избјеглица изазвао је турбуленције у друштву које су помогле десно-популистичкој Алтернативи за Њемачку (АфД), која је 2015. већ била на самртној постељи, да оживи и 2017. уђе у Бундестаг. Тиме је Њемачка постала једна од земаља с екстремном десницом у парламенту. Ноћна мора демократа у Њемачкој постала је стварност.

Колико је избјегличка криза подијелила Њемачку показује и актуелни однос према пандемији: дијелови земље гдје АфД ужива популарност (углавном на истоку) су и дијелови гдје се грађани не желе вакцинисати и у којима протестују тражећи за Меркел и њену владу затвор или вјешала. На протестима против пандемијских мјера исти је тон као и на тадашњим протестима против избјеглица: "Меркел је издајица којој властити народ не значи ништа". Али упркос томе Меркел би, да се кандидовала на јесенским изборима, сигурно опет постала канцеларка.

Гаранција за успјех

Нијемци не воле нагле промјене и зато су, да не би доживљавали велики шок, изабрали досадашњег замјеника Ангеле Меркел, социјалдемократског вицеканцелара Олафа Шолца, који је за многе, упркос другим страначким бојама, гаранција континуитета.

Да је досадашњи успјех демохришћанске Уније ЦДУ/ЦСУ почивао великим дијелом на популарности Ангеле Меркел, показује и смјер којим је кренула њена Хришћанско-демократска унија (ЦДУ) када је она сишла са кормила које је преузела прије двадесетак година.

Након што је на изборима ЦДУ, с канцеларским кандидатом и предсједником Армином Лашетом, претрпјела најгори пораз у историји, кренула је борба за предсједничко мјесто. У њој би побједу могао однијети ултраконзервативни Фридрих Мерц, један од најжешћих противника Меркелове, спас за оне који мисле да је странка под њеним вођством отишла превише улијево. То су исти они који су се оштро противили њеној одлуци о прихвату преко милион избјеглица и који ће сада дефинитивно вратити ЦДУ на ранији конзервативни правац. Странка би се тако опет могла наћи тамо гдје ју је Хелмут Кол, након изгубљених избора и срамотне афере са страначким донацијама, и оставио прије Меркел.

Године које су промијениле земљу

Упркос томе, 16 година канцеларке, која је тек пред крај мандата, помало оклијевајући, признала да се сматра феминистицом, оставило је трага у политичкој култури земље, која је до њеног доласка на власт била патријархална држава с јаком западноњемачком традиционалном подјелом улога по половима.

За многе Нијемце била је огромно освјежење након више од двије деценије владавине алфа-мужјака попут Хелмута Кола и Герхарда Шредера. Обојици се баш не приписују епитети канцелара интелектуалаца и током владавине Кола (1982-1998) и Шредера (1998-2005) многи су се са сјетом присјећали владавине њиховог претходника, социјалдемократе Хелмута Шмита, чије је манире и политички стил Меркел дјелимично вратила у политичку свакодневицу.

На спољнополитичком плану Меркел је у медијима неких европских земаља (Пољска, Грчка) на насловницама приказана у нацистичкој одори, али истовремено бројни други медији неколико пута су је проглашавали најмоћнијом женом и предводницом слободног свијета.

Вагала је сваку ријеч

Те крајности су посебно дошле до изражаја по доласку Доналда Трампа на власт, када се многима Меркел чинила као једина особа која се може супротставити хаосу из Вашингтона. И на спољнополитичком плану вагала је сваку ријеч, свјесна чињенице да њемачка премијерка не може говорити отворено као њени западноевропски партнери, попут холандског премијера Марка Рутеа који је Пољској поручио да се "носи из ЕУ-а" ако јој ЕУ не одговара.

И посебан однос према сарадницима издваја Меркел од њених претходника. "Она никад не би назвала викендом, осим ако се заиста не би радило о нечему што ни у ком случају не може чекати до понедјељка", свједочи Ева Кристијансен, која уз Беате Бауман спада у најужи круг њених сарадника.

Вјешто преузимање тема од љевице

Њена политика заштите климе многима је до дан-данас велика непознаница. Један од првих потеза њена другог кабинета, демохришћанско-либералне владе 2009, био је најава дуже активности нуклеарки у односу на раније стајалиште социјалдемократско-зелене владе на прелазу стољећа. Али онда се догодила Фукушима и Ангела Меркел је нагло промијенила мишљење. Уз велики отпор тзв. привредног крила Уније, али и некадашњег социјалдемократског коалиционог партнера, убрзала је излазак Њемачке из породице земаља с нуклеарном енергијом.

Међутим, млада генерација бораца за околину Меркел не доживљава као икону у борби против климатских промјена. Напротив, многи бившој њемачкој министарки заштите околине предбацују попустљивост енергетском лобију и одустајање од властити климатских циљева.

Али Меркел и њен тим и овдје су се показали као успјешни ПР стратези. Присвајање заслуга за спас климе (иако се странке попут Зелених за то већ боре деценијама), као и приписивање неких успјеха у социјалној политици, попут увођења опште минималне сатнице (за што су се социјалдемократе бориле деценијама), сматра се једним од најуспјешнијих спинова у каријери демохришћанске канцеларке.

(Индеx.хр)