Крајем јуна ове године навршава се седамдесет година од завршетка школовања прве генерације бијељинске Учитељске школе. То је био и повод за наше окупљање  и свечано обиљежавање овог изузетно значајног догађаја и јубилеја’’, каже за портал ,,Семберија инфо’’ др Борислав Станојловић, један од ученика прве генерације Учитељске школе у Бијељини.

У аналима школе стоји да је образовање прве генерације учитеља Учитељске школе у Бијељини започело давне 1950/51. школске године уписом првог разреда учитељске школе (два одјељења-101 ученик), у оквиру тадашње Гимназије у Бијељини. Исте године уписано је једно одјељење првог разреда учитељске школе при Гимназији. Наредне школске године (1951/52) ово одјељење припојено је Учитељској школи у Бијељини. Након тога Учитељска школа постаје самостална установа са пет одјељења. За првог директора школе постављен је Данило Грумић. Настава је извођена у згради Гимназије, чији су наставници истовремено изводили наставу и у Учитељској школи. Почетком школске 1953/54. године Учитељска школа добија сопствену зграду, а за потребе школске вјежбаонице додјељује се Прва основна школа у којој су радили најбољи и најуспјешнији учитељи. Овим су знатно побољшани услови рада у школи, посебно у погледу практичног методичког оспособљавања будућих учитеља, чему је ова школа поклањала посебну пажњу. У свему томе значајну улогу су имали професори методика који су својим предавањима били примјер за узор и учитељи у вјежбаоници. Њихове улоге посебно су биле запажене у организацији педагошке праксе, помоћи и подршци у припреми и организовању практичних предавања будућих учитеља.

Занимљиво је истаћи да је одржавање угледних практичних предавања претходила угледна практична предавања професора методика и учитеља вјежбаонице. Стога се с правом може рећи да су нека искуства ове школе у практичном оспособљавању будућих учитеља и данас актуелна и прихватљива. У живом сјећању су нам остала дивна практична предавања које је одржао наш професор методике Момчило Бранковић. Наставници ове школе остали су у сјећању својих ученика по хуманости и спремности да нам пруже сваку помоћ и подршку у практичном оспособљавању за узвишени позив учитеља.
 
Ова угледна педагошка институција у току 22 године успјешног рада дала је друштву више од 2.000 савремено педагошко психолошки и дидактично-методички оспособљених учитеља. Школа је била не само извориште учитељства, већ и центар за културно просвјетни живот Бијељине и околине. Стога укидање ове угледне педагошке институције 1972. године грађани Бијељине тешко су прихватили, с обзиром на њен изузетан значај у образовању учитељских кадрова и улогу у друштву и културно-просветном животу средине.

Завршетком школовања и свечаним пријемом диплома (25.06.1954.) са великим одушевљењем 98 младих бијељинских учитељица и учитеља кренули су у просторе учитељског стваралаштва – кренули у школе са жељом да примјењују стечена знања и унапређују васпитно-образовну дјелатност школе и средине у којој је школа радила.

Кренуло је, као што у једној прилици рече директор школе Грумић, „98 бијељинских учитеља на одговоран пут кренули су у борбу против заосталости и аналфабетског слепила“, а у њиховим коферима умјесто одјеће биле су књиге као њихово основно оружје. Највећи део бијељинских учитеља своју педагошку и културно просвјетну мисију остваривали су у најнеразвијенијим срединама БиХ. У већини случајева путовало се пјешке и по неколико сати у најзабаченија села до школе, али са пуно елана и увјерења да ће промијенити свијет. У школи се често радило у двије смјене са по два одјељења, прије и послије подне. Суботом навече и недјељом, учитељи су били ангажовани у организовању течаја за описмењавање становништва и здравствено просвећивање сеоске женске омладине. У неким селима учитељи  су истовремено обављали и бројне друге улоге као што су: агрономи, ветеринари, љекари и сл. Радили су неуморно од јутра до мрака. У вечерњим часовима, поред петролејке, прегледали су писмене радове ученика, спремали се за наредни наставни дан и стручно усавршавање.

У таквим, често неповољним околностима, прва генерација учитеља својим ентузијазмом, стручно педагошком оспособљеношћу и великим трудом и радом са дјецом и одраслим значајно су допринијели побољшању и унапређивању квалитета васпитно-образовне делатности основне школе и културно-просвјетног нивоа средине у којој су радили. Стога се, с правом, може рећи да су учитељи у то вријеме поред редовне васпитно-образовне дјелатности истовремено били носиоци културо-просвјетног живота у срединама у којима су радили. Школе су биле центар знања, просвјете и културе.
 
Поред наведеног о квалитету прве генерације учитеља Учитељске школе говоре и чињенице о резултатима њиховог васпитно-образовног рада на радним мјестима, самообразовању и стручном усавршавању. Већина наших колега и колегиница уз рад и тако неповољним  условима завршили су више и високо образовање, а тројица колега (др Лазар Драгичевић, др Борислав Станојловић и др Драго Пантић) завршили су постдипломске студије и стекли докторат наука и били универзитетски професори. Многи су обављали веома одговорне друштвене и педагошки значајне функције, били аутори бројних стручно-научних радова, студија, веома корисних приручника, уџбеника, а, такође, многи су били и сарадници и уредници многих стручних листова и часописа, организатори и учесници бројних стручно-научних скупова националног и међународног карактера, активно учествовали у реформи система основне школе, оснивачи часописа и педагошких друштава.

То је оно што, уз дужно поштовање осталих вриједних генерација учитеља ове школе издваја од осталих генерација Учитељске школе у Бијељини и чини је поносном на своју професију и школу која их је оспособила за изузетно важну професију васпитање и образовање дјеце  и младих. То је оно што нас чини поносном, али истовремено и са жељом да нас будуће генерације надмаше.

Очекујемо да ће се на темељима ове кратке, али изузетно успјешне традиције угледне Учитељске школе у образовању учитељског кадра стално унапређивати припрема и образовање будућих учитеља. У свему томе видимо значајну улогу и одговорност Педагошког факултета у Бијељини као настављача започете традиције успјешног образовања учитељског кадра. Обиљежавајући седам деценија од завршетка школовања прве генерације учитеља бијељинске Учитељске школе са дужним поштовањем сјећамо се наших драгих професора који су нам несебично помагали да будемо што успјешнији учитељи и својим колегама са којима смо проводили школске дане, а којих више нема међу нама’’, са читаоцима портала ,,Семберија инфо’’  подијелио је своја сјећања и упутио поруке др Борислав Станојловић, један од ученика прве генерације Учитељске школе у Бијељини.
 

---

Семберија инфо