Је ли тамо много боље, ил мирисније наше поље?

Самоћа, ријеч која одјекује. Шта се дешава са човјеком једном кад постане усамљен? Када, иако окружен људима, насмијаним лицима, осјећа празнину дубоко у зидвома своје душе, не види излаз из онога што му живот доноси и буди се дан за даном, годину за годином, чекајући нешто. Шта? - ни сам не зна. 

Један позив, једна прилика, два потпуно различита живота. То је оно нешто, што увијек дође када је најмање очекивано, у периоду кад је човјек на ивици и само му треба мали повјетарац да га погура. Можда након тога схвати да има крила али га мучи мисао шта ће се десити ако их нема. Отићи или остати, питање које изједа људе изнутра, уноси немир у њихово срце које само има искрену жељу за бољим животом. Али ко може да гарантује тај бољи живот?
Ток ове илузије коју називамо животом може да се промијени брзином која не зна за границе и прелази сва очекивања. Остала је сама са двоје мале дјеце, на далеком југу Србије, стотине и стотине мучних километара удаљена од мајке, једине особе којој може да се врати и којој се вратила. Како наставити даље није знала, али је била сигурна у то да мора да се избори бар за своје двије дјевојчице. Наравно да је било прилика да оде преко, али како оставити све, како пропустити њихово одрастање, отићи од свега и почети све изнова, а у њиховом животу бити само идеализована сјена родитеља? Није отишла. 

Године су пролазиле, било је тешко, али остала је јака. Завршиле су основну школу у том малом брдовитом мјесту, шћућуреном негдје у Босни. 
Не видјевши свијетлу будућност у том крају, кћерке су, једна по једна отишле. Промјена је била врло осјетна.
Као гром из ведра неба још једна прилика дошла је до мајке, која тада, сама код куће, радећи за приватну фирму, исцрпљена од живота и људи, почиње да вјерује да је преко боље. Дилема која је мучила, овога пута завршила се коначном одлуком једне ноћи. Отишла је. Сјећам се растанка, загрљаја, уплаканих очију, изговорених ријечи „брзо ћу ја доћи“, и махања са прозора аутомобила који је одвезао у други живот. 

Често сестра и ја одлазимо кући у брдовити крај. Први пут улазим на врата, све је исто, али опет, ништа није. Бака нас је дочекала са тужним очима и загрљајем својих дрхтавих, смежураних руку. Кући недостаје енергија и дух који само мајка може да унесе. Празнина је владала зидовима са нашим фотографијама и све је подсјећало на њу, али ње није било.
​
„Ситно бројим дане“ рекла је уморним гласом, док ми је причала о њеном повратку кући. Истина је да их сви ситно бројимо, а они све дуже трају. Године изгубљене у коферима, аутобусима, папирима, безименим улицама, вриједи ли новац толико? Вриједи ли дати оно своје, и да ли постоји нешто боље? Дилема је за нас ријешена оног дана кад смо сви поново били заједно међу нашим мирисним брдским пољима без хиљада и стотина километара између нас.

Аутор: Анастасија Старчевић, четврти разред гимназије
Рођена 17.2.2005. у Лесковцу, завршила основну школу у Шековићима, похађа средњу школу у Бијељини.