За портал  „Семберија инфо“ разговарали смо са принцезом и принцом Позориштанца „Маслачак“. Тако наиме, у очима сваког дјетета, које је гледало њихове наступе, изгледају Наталија и Бранислав Вујић. И не само у дјечијим очима - рећи ће они који их боље познају. Њих двоје су у бијељинском дјечијем позоришту од самих његових почетака. На његовој сцени су ушли у свијет глуме, под његовим кровом су се упознали, у току једне представе принц је запросио принцезу, али стварно! A, дјеца их и даље, сваке недјеље у 12 часова, гледају на великој сцени Центра за културу у Бијељини.
 
Нису сањали да ће њихови животи бити тако блиско везани за позоришну сцену, а данас чине носеће стубове дјечијег позоришта „Маслачак“.


 
Бранислав је у основној школи похађао секцију глуме коју је водила глумица Љиљана Ђурић и ту је имао прилику, својим дјечијим очима, видјети како представа и читав свијет глуме изгледа изнутра. Наталија, са друге стране, сасвим је случајно упловила у свијет глуме. Пред крај 2017. године требало је помоћи пријатељима из ,,Маслачка’’ у извођењу њиховог новогодишњег програма. Тај привремени излет у глумачке воде испоставио се као судбински корак у њеном животу.

 

-Ускоро ће мали јубилеј, пет година мог живота са овим дивним људима, пет година са најљепшом публиком на свијету. Када са ове дистанце погледам на своје прве глумачке кораке могу поносно рећи да сам много научила. На почетку је било битно само да запамтим текст и усвојим покрете лика који глумим. Уз помоћ пријатеља, професионалних глумаца који су тада радили са нама, постепено сам учила да бих данас постала много свјеснија колико је глума заправо озбиљан процес, колико је важно добро се припремити за свој лик и представу у цјелини“, рекла је за „Семберија инфо“ Наталија Вујић.

,,Маслачкова’’ позоришна трупа до сада је на сцену поставила око 30 представа, а од 2016. године су имали скоро 1.500 извођења. У Бијељини и околним градовима, у позоришту или другим поводима. Толико много извођења је захтијевало велику преданост и љубав према овом позиву.


 
-Између себе, ми имамо јако специфичан однос. Толико много времена проводимо заједно да смо постали као права породица. Наша Маја има обичај рећи да је ово позориште наша база и наше уточиште. И заиста, ту налазимо многе важне моменте који су нам потребни у животу – пријатеље, разумијевање и прихватање, осјећај племените мисије коју имамо не само у овом граду, и још много, много тога. Почетак, као и сваки почетак је био тежак. Фебруара 2018. године смо играли представу „Мачак у чизмама“, била је то прва представа у првом сталном репертоару Позориштанца „Маслачак“ гдје смо имали двадесетoро дјеце у публици. Неке би то обесхрабрило, али не и нас. Имали смо вјеру, прије свега, а потом смо улагали велики труд и вријеме да би постали ово што смо данас“, рекао је Бранислав Вујић, одајући при том признање бијељинској најмлађој публици која је расла упоредо са растом Позориштанцета „Маслачак“ и његове глумачке екипе.
 
Када се пред почетак сваке представе подигне завјеса, присутна публика пред собом види уређену сцену са свим потребним реквизитима. Али, публика не зна да су у представи, на примјер, „Пепељуга“ у „изградњи“ и постављању цијеле сцене раме уз раме учествовале и Пепељуга и зла маћеха, и добра вила, и завидне сестре. Овдје ни принца не обиђу тешки послови, чак штавише.
 
-Бане је наш мајстор. Он стално нешто буши, боји, закива... Mи немамо сценографа, сав посао радимо сами. Тако је од првих представа до данас. Недјеља у 12 је општепознати термин међу дјецом у Бијељини, али радни дан глумаца сваке недјеље почиње неколико сати прије представе када постављамо сцену, ако има потребе сређујемо костиме и радимо друге послове. Изгледа можда тешко, али, заиста, све то радимо са пуно љубави и, ево, види се. На нашој првој представи смо имали двадесетoро дјеце, а након пар година великог труда, велике вјере и љубави, сваке недјеље велика сала Центра за културу у Бијељини буде скоро попуњена“, поносно је за „Семберија инфо“ истакла Наталија Вујић.
   
-Играли смо „Пепељугу“ 13. јануара 2020. године. Током припрема за представу примијетила сам да је Бане некако другачији, веселији, пун полета, али обавезе ми нису дале времена да ја ту нешто дубље анализирам. Представа почиње. Бане је играо принца, а ја Пепељугу. У једном моменту Пепељуга излази из неког ковчега и каже: „Али цијењени принче, нисам ја никаква принцеза“, а принц Бане каже: „Можда нисте до сада, али бићете од сада“ и то тако лично да сам се на тренутак заледила. Међутим, представа иде даље и ја немам времена да размишљам. Напослијетку долазимо у ситуацију када Пепељуга испробава ципелицу, њих двоје се препознају, „заледе“ се, на сцену излази Добра Вила и својом нарацијом завршава представу. Исто све, стотину пута до тада. Стојимо тако нас двоје „залеђени“ и ја видим да се Бане спушта на кољено: „Је ли добро,  Боже драги?’’, питам се. „Наталија...“, ословљава ме. „Ословљава ме именом, изашао је из улоге, шта му је...“ пролази ми кроз главу... И онда, када сам угледала прстен ништа га више нисам чула, али сам све разумјела“, са великим осмјехом присјећа се Наталија једног од најљепших момената у њеном животу.


 
(Семберија инфо)