ЋУРЧИЈА ЂОРЂЕ ДРВЕНИЦА НАКОН 60 ГОДИНА СКИНУО ТАБЛУ С РАДЊЕ: У његовој души остао мирис штављене коже
Jедан од најпознатијих бијељинских занатлија, ћурчија Ђорђе Дрвеница ових дана скинуо је таблу са своје занатске радње у којој је провео шездесет година. У региону познати ћурчија, који је годинама израђивао специфичну одјећу која се носила у семберској равници и на Мајевици - кожухе и шубаре, каже да нема више снаге да се бори са бирократијом, високим државним наметима и порезима. Са затезним каматама, посебно.
У овој мајсторској радњи, вријеме као да је стало. Мирис штављене коже осјети се при самом уласку у радњу. Посљедњих десетак година код мајстора навраћају виђенији Бијељинци, адвокати, правници, љекари. Дођу да попију кафу и присјете се неких давних дана. Нижу се успомене.
- Најбоље се занат учио када уђеш у радњу са дванаест или тринаест година. Нисам волио школу. Волио сам лопту и фудбал. Отац Бранко, ћурчија, каже, хајде у радњу, да шегртујеш. Код оца сам учио занат. Годинама сам гледао како то отац ради. Биле су то златне године бијељинског занатства. Знали смо штавити и по 500 до 600 овчијих кожа. Израђивали смо годишње шесто до седамсто кожуха. У октобру и новембру знали смо радити по цијели дан и цијелу ноћ. Уз оца, радила су два помоћника и ја, као шегрт”.
У години короне, од четири кожуха, каже Ђорђе, продао је само један.
- А, пензија није богзна каква. Свега 230 КМ. Знајте, онда, гдје сам сада и у каквој ситуацији. Да ме не помаже кћерка, не бих могао опстати. Некада је у ужем центру Бијељине, присјећа се Ђорђе, било тридесетак опанчара, а било је и десетак ћурчијских радњи.
- Некада је требало продати добру краву, да би купио бунду од природног крзна. Занат се тешко напушта. У души ми је остао мирис штављене коже. Отварањем радњи с половном гардеробом почели су пропадати и занати. Потпуно је обезвријеђено оно што смо ми некада радили,” каже ћурчија Ђорђе Дрвеница, показујући радну и продајну тезгу, стару стотину и десет година, коју је израдио Нијемац Јохан Рид из Новог Села код Бијељине, такође, ћурчија.
Када је Јохан Рид, 1940. године, отишао у Њемачку, Ђорђев отац Бранко од Јохана је купио и шиваћу машину ,,Сингер”, стару више од стотину година. Када би Бијељина, којим случајем, имала музеј занатства, вјероватно би ово били најдрагоцјенији експонати.
Семберске новине - Семберија инфо
У овој мајсторској радњи, вријеме као да је стало. Мирис штављене коже осјети се при самом уласку у радњу. Посљедњих десетак година код мајстора навраћају виђенији Бијељинци, адвокати, правници, љекари. Дођу да попију кафу и присјете се неких давних дана. Нижу се успомене.
- Најбоље се занат учио када уђеш у радњу са дванаест или тринаест година. Нисам волио школу. Волио сам лопту и фудбал. Отац Бранко, ћурчија, каже, хајде у радњу, да шегртујеш. Код оца сам учио занат. Годинама сам гледао како то отац ради. Биле су то златне године бијељинског занатства. Знали смо штавити и по 500 до 600 овчијих кожа. Израђивали смо годишње шесто до седамсто кожуха. У октобру и новембру знали смо радити по цијели дан и цијелу ноћ. Уз оца, радила су два помоћника и ја, као шегрт”.
У години короне, од четири кожуха, каже Ђорђе, продао је само један.
- А, пензија није богзна каква. Свега 230 КМ. Знајте, онда, гдје сам сада и у каквој ситуацији. Да ме не помаже кћерка, не бих могао опстати. Некада је у ужем центру Бијељине, присјећа се Ђорђе, било тридесетак опанчара, а било је и десетак ћурчијских радњи.
- Некада је требало продати добру краву, да би купио бунду од природног крзна. Занат се тешко напушта. У души ми је остао мирис штављене коже. Отварањем радњи с половном гардеробом почели су пропадати и занати. Потпуно је обезвријеђено оно што смо ми некада радили,” каже ћурчија Ђорђе Дрвеница, показујући радну и продајну тезгу, стару стотину и десет година, коју је израдио Нијемац Јохан Рид из Новог Села код Бијељине, такође, ћурчија.
Када је Јохан Рид, 1940. године, отишао у Њемачку, Ђорђев отац Бранко од Јохана је купио и шиваћу машину ,,Сингер”, стару више од стотину година. Када би Бијељина, којим случајем, имала музеј занатства, вјероватно би ово били најдрагоцјенији експонати.
Семберске новине - Семберија инфо
