Бијељинка Миланка Бурић посвећена је писању прозе и поезије, црквеном појању, цртању,  али и припреми своје прве изложбе икона. Прву књижевну награду добила је са потписом епископа бачког Иринеја. 

Миланка Бурић, рођена 1989. године, похађала је Техничку школу „Михајло Пупин“, као и Правни факултет Универзитета у Источном Сарајеву, општи смјер. Каже да је мотив њеног стваралаштва љубав према Богу и Отаџбини.

- Што се тиче талената, Бог их је дао сваком човјеку и он мора да ради на њима. Моја склоност ка писаној ријечи појавила се 2005. године у средњој школи, писменим радом на тему ,,Кад дјело говори, ријечи су сувишне’’, изјавила је Миланка за ,,Семберија инфо”. 

Тада је, како каже, имала потребу да у оквиру те теме пише о књигама владике Николаја на којима се изградио бољи дио њене личности. 

- Дивна професорка Александра Новаковић била је изненађена, наградила ме одличном оцјеном и разговарала је са мном о извору такве инспирације. Убрзо ме обрадовала приједлогом да учествујем на књижевном конкурсу који је расписала Епархија бачка”, присјећа се Миланка.

 У понуди је било доста тема, каже она, а спонтано је изабрала: „Оче, опрости им, јер не знају шта чине“. 

- Повезала сам Светог Саву, Карађорђа, Кнеза Лазара и нас, данашње Србе. Рад био је инспирисан бесједом Светог оца Јустина Ћелијског. На конкурсу је награђен 3. мјестом, као најбољи из РС, и то је моја прва књижевна награда, па још са потписом Преосвећеног епископа Иринеја бачког”, рекла је Миланка Бурић.
  
Рад је касније објављен у часопису „Свети Сава Горњокарловачки“, у Епархији горњокарловачкој.

- У средњој школи размишљала сам о монаштву, а онда и о Теолошком факултету, али Бог је имао други план. У наредном периоду пошла сам на студије права и посветила се раду у Светосавској омладинској заједници, писала сам онако ,,за себе’’ и свој дневник, да бих 2015. године наставила активно да пишем’’, каже Миланка и наглашава да је освојила прво мјесто на конкурсу у Ваљевској епархији, у организацији свештеника Ненада Андрића, за прозни рад „Свети Нектарије Егински – пример хришћанске љубави према Богу и ближњима“.

Добитник је неколико књижевних награда и за љубавну поезију, а посљедња у низу је овогодишња награда „Триптихон“ у Мркоњић Граду, у организацији Клуба умјетничких душа. 

- Посебна част за мене је ,,Похвала’’ на Конкурсу манастира Бешеново за рад „Срби Светитељи“, као и рад „Хиландар – силан Бож’ји дар“ за истоимени Зборник који је дариван библиотеци манастира Хиландар, а у организацији Уметничког клуба ,,Расковник’’ из Смедерева’’, каже Миланка. 

Поносна је и за освојено треће мјесто у Источној Илиџи на 13. Сабору српског изворног стваралаштва за рад „Манастири и цркве – мјеста српског саборовања“, у организацији СКУД-а „Војковићи“. Од учешћа у зборницима, истакла је зборнике: „Венац изабраних“ – манастир Раковица, Српске књижевне државе „Алеја Бреза“ – Вукосавље, „Пјесме Андрићграду“ – Андрићград, Манастира Бешеново, Дечије недеље – Удружење балканских уметника, те Књижевни часопис „Суштина поетике“... 

Наводећи да увијек пише срцем и из доживљеног искуства, Миланка каже да је, као лични дар манастиру Тумане, Ђердапском Острогу, приредила  рад „У Богу истрајан“, а писање се, наравно, наставља.

Поред писања, Миланка је посвећена припреми икона за самосталну изложбу, којој се, како каже, баш радује.

- Нисам школован иконописац, али схватам да су светитељи реални људи и дали су нам образац како се изборити. Они треба да нам буду узори. Вриједно радим и веома се радујем изложби на којој ћу, ако Бог да, са својим суграђанима и својим народом и на овај начин прославити Бога”, истакла је Миланка Бурић. 

Од самог оснивања 2010. године, она је у Светосавској омладинској заједници. Припала јој је част да буде њен секретар, па предсједник. 

- Имали смо 30 редовних чланова дјечијег узраста, нешто средњошколаца и студената. Развили смо неколико креативних радионица из којих смо организовали изложбе. Водили смо дјецу у манастире, основали за њих Црквени хор „Слово љубве“, каже Миланка.

Истиче да су организована дружења дјеце са омладином из других парохија, припремани су за такмичења из области православног живота, мотивисали их сусретима са епископом горњокарловачким  Герасимом, краљевским паром Њ.К.В. престолонасљедником Александром  и Њ.К.В. принцезом Катарином Карађорђевић, свештеником Љубомиром Ранковићем у име „Гласа Цркве“, руским свештеником Александром Ториком, аутором књиге „Флавијан“, Групом „Пирг“, умјетником Слободаном Тркуљом...

Иако већ неколико година живи у Бијељини, посебно је везана за своје село Попови одакле носи најљепше успомене. 
 
- Мој покојни отац био је родом из Попова, познатих по милостивом кнезу Иви, а мајка потиче из Србије – из дивног ваљевског краја, познатог по светитељима. Имам брата и пет сестара, а то је велика радост”, каже Миланка. 

Према њеним ријечима, кроз историју, Бурићи су били војна лица и добровољци у ратовима од 1912. до 1918, а током Другог свјетског рата гинули су као партизани од Дебра до Јабланице. 

- Неки су погубљени у логору Јасеновац, док су мајчини у Србији у том периоду погубљени у логору Дахау. Мој дјед Милан Бурић био је комуниста, учесник битке на Сутјесци, политички комесар’’, каже Миланка и истиче да је највјероватније од баке из Србије Негосаве, која је у младости била посвећена везиља, наслиједила склоност ка стваралаштву.

Семберске новине - Семберија инфо - Текст и фото: З. Кусмук