КО СЕ ОДРИЧЕ СВОЈИХ ОСТАЈЕ САМ
Шта сматрате својим највећим успјехом у
животу?
Мој највећи успјех су моја породица и моји пријатељи. Стара латинска пословица каже:,,Ко се одриче својих остаје сам“ и у свјетлу тога на прво мјесто, стављам њих. Без њих сви други успјеси које човјек направи у свом животу су блиједи и безукусни. И професионална каријера, и новац, и све друге материјалне ствари, које човјек оствари у току свог радног вијека, имају смисла само ако су у служби других људи. Срећа није нешто што може да егзистира само за себе, она је права само када се може подијелити са драгим особама.
Која је то професија којом сте у младости прижељкивали да се бавите и колико се она разликује од онога што вам је данас посао?
Као седмогодишњак сам желио да будем љекар, да лијечим и помажем људима и жеља да то постанем пратила ме током цијелог дјетињства и младости. Само јака воља да постанем то што данас јесам је могла да ме проведе кроз силна искушења које је носило моје школовање у вријеме рата и опште неимаштине, те друштвене и политичке неизвијесности у којој је живјела и проводила младост моја генерација. Волио сам да пишем, и данас пишем. Иза мене су двије објављене књиге и остварење снова дјетињства у том сегменту. Интересовала ме је политика и историја, опште - друштвени проблеми, те сам ушао у политику након што сам се остварио у струци. Одборник сам Скупштине града у два мандата као члан СДС-а. Политику сам замишљао, а лично је и дан - данас доживљавам, као средство којим можете помоћи људима. Обичним људима. Мислим да је за један обичан живот, од једног човјека, оволико довољно. Могу се назвати срећником, по питању младалачких жеља и њених испуњења, на прагу своје педесете године.
Која књига, филм или позоришна представа су на вас оставили утисак последњих година?
Књига је један од мојих највјернијих пријатеља. Често у исто вријеме читам по три - четири књиге истовремено, али различите тематике. Ако говоримо о књижевности, када бих правио неку топ листу најбољих књига по мом укусу, она би изгледала овако: 1.,,Браћа Карамазови’’, Достојевски; 2. ,,Мајстор и маргарита’’, Булгаков; 3. ,,Рат и мир’’, Толстој; 4.,,Смрт и њени хирови’’, Жозе Сарамаго; 5. ,,Погледај дом свој анђеле’’, Томас Вулф итд. Од наших књижевника, поред Андрића и Меше Селимовића, истакао бих остварења Јована Дучића (,,Благо цара Радована’’, ,,Јутра са Леутара’’ и др.), као нешто што обавезно треба прочитати, јер обогаћује и оплемењује човјека. Тренутно читам и „Историју првог свјетског рата“, затим „Глобализација и њене противурјечности“ (2018) од Јозефа Штиглица, добитника Нобелове награде, те неке књиге религијске тематике (,,Господ није створио смрт’’). Као велику мањкавост српских интелектуалаца сматрам и то што многи од њих нису никада сјели и прочитали Библију (,,Свето писмо’’), мада се ради о најпродаванијој и најштампанијој књизи на свијету и као таква завређује да буде прочитана, било да се ради о интелектуалцу вјернику или атетисти. Наравно, као љекар морате свакодневно обнављати стечена знања из медицине, те пратити нове трендове, што, такође, захтијева читање. Што се филмова тиче издвојио бих блокбастер ,,Дан послије сутра’’, те руске ратне филмове новије продукције. Од позоришних представа најупечатљивија ми је остала представа ,,Дуго путовање у Јевропу’’ са Лазом Ристовским у главној улози. Представа је стара, али је духовита и актуелна.
Постоји ли хоби или неко друго интересовање којем посвећујете слободно вријеме?
Волим да пратим спорт. Фудбал, кошарку, али и бициклизам и зимске спортове. Волим и да чујем лијепу пјесму. Понекад одиграм и неку видео игрицу на рачунару. Са пријатељима одиграм партију тениса, стоног тениса или шаха. У суштини дружење и угодан разговор су најбољи хоби.
Шта би по Вашем мишљењу требало унаприједити у Бијељини?
Ми смо Град који је од касабе са малим, уским уличицама и породичним кућама, постао град са великим словом Г. Тај развој су пратиле, а и дан -данас прате разне потешкоће. Потребно је повећати животни стандард људи и дати шансу младима да живе од свог рада. То је нешто што не зависи само од нас који овдје живимо, нити од људи који воде овај Град, него то увелико зависи од наше државе, окружења и глобалних токова. Само човјек који може да оствари нормалне услове за своју егзистенцију је и човјек надоградње, културе, умјетности, спорта. Други сегмент који би требало унаприједити је екологија. Мислим да грађани нису довољно информисани о значају пројекта канализације у који је уложен велики новац и енергија, јер без тога ми би смо били већ на рубу еколошке катастрофе. Ово говорим као љекар, а не као политичар. Потребно је да се у свима нама пробуди еколошка свијест и сигурно ћемо имати и чистије улице, и чистију воду, и дисаћемо чистији ваздух. У будућности би требало смањити употребу чврстих горива, а повећати употребу чистије енергије. Знам да све то кошта, захтијава више издвајања из наших џепова, али ако мислимо на нашу дјецу мораћемо то урадити.
Како Бијељину и Семберију видите у будућности?
Ја бих волио да наш град буде град величине 200 до 300 хиљада становника, довољно велики да својим грађанима пружа шансе за миран и успјешан живот, а опет да не буде џунгла на асфалту која постаје код великих метропола. У том граду би постојали привредни субјекти у којима његови грађани могу да раде, образовне и културне институције, стадиони и спортске дворане, вјерски објекти у којима ће људи слободно упражњавати своју вјеру. Наша села би била предграђа у којима би се, на интензиван начин, бавили пољопривредом, занатством и другим дјелатностима. Семберско село треба да буде љепши дио нашег града у који ће сви хтјети да дођу, а не да бјеже из њега као данас. То су жеље. А стварност? Пред нама је битка за младе коју, ако добијемо, ово горе написано може постати реалност за неколико деценија. Морамо зауставити одлазак продуктивног становништва, удружити снаге свих умних и честитих људи овог града, свих политичких субјеката, медија, вјерских заједница, невладиних организација. Потребно је да пропагирамо љубав и патриотизам према земљи у којој живимо, према граду у коме станујемо и да се мало присјетимо историје. Многи освајачи су владали овом земљом, наши дједови су у њој опстали и сачували је за нас. Бесмислено је да сада у миру из ње одлазимо. Град Бијељина још увијек има младост и мислим да имамо шансе.
портал Семберија инфо
животу?
Мој највећи успјех су моја породица и моји пријатељи. Стара латинска пословица каже:,,Ко се одриче својих остаје сам“ и у свјетлу тога на прво мјесто, стављам њих. Без њих сви други успјеси које човјек направи у свом животу су блиједи и безукусни. И професионална каријера, и новац, и све друге материјалне ствари, које човјек оствари у току свог радног вијека, имају смисла само ако су у служби других људи. Срећа није нешто што може да егзистира само за себе, она је права само када се може подијелити са драгим особама.
Која је то професија којом сте у младости прижељкивали да се бавите и колико се она разликује од онога што вам је данас посао?
Као седмогодишњак сам желио да будем љекар, да лијечим и помажем људима и жеља да то постанем пратила ме током цијелог дјетињства и младости. Само јака воља да постанем то што данас јесам је могла да ме проведе кроз силна искушења које је носило моје школовање у вријеме рата и опште неимаштине, те друштвене и политичке неизвијесности у којој је живјела и проводила младост моја генерација. Волио сам да пишем, и данас пишем. Иза мене су двије објављене књиге и остварење снова дјетињства у том сегменту. Интересовала ме је политика и историја, опште - друштвени проблеми, те сам ушао у политику након што сам се остварио у струци. Одборник сам Скупштине града у два мандата као члан СДС-а. Политику сам замишљао, а лично је и дан - данас доживљавам, као средство којим можете помоћи људима. Обичним људима. Мислим да је за један обичан живот, од једног човјека, оволико довољно. Могу се назвати срећником, по питању младалачких жеља и њених испуњења, на прагу своје педесете године.
Која књига, филм или позоришна представа су на вас оставили утисак последњих година?
Књига је један од мојих највјернијих пријатеља. Често у исто вријеме читам по три - четири књиге истовремено, али различите тематике. Ако говоримо о књижевности, када бих правио неку топ листу најбољих књига по мом укусу, она би изгледала овако: 1.,,Браћа Карамазови’’, Достојевски; 2. ,,Мајстор и маргарита’’, Булгаков; 3. ,,Рат и мир’’, Толстој; 4.,,Смрт и њени хирови’’, Жозе Сарамаго; 5. ,,Погледај дом свој анђеле’’, Томас Вулф итд. Од наших књижевника, поред Андрића и Меше Селимовића, истакао бих остварења Јована Дучића (,,Благо цара Радована’’, ,,Јутра са Леутара’’ и др.), као нешто што обавезно треба прочитати, јер обогаћује и оплемењује човјека. Тренутно читам и „Историју првог свјетског рата“, затим „Глобализација и њене противурјечности“ (2018) од Јозефа Штиглица, добитника Нобелове награде, те неке књиге религијске тематике (,,Господ није створио смрт’’). Као велику мањкавост српских интелектуалаца сматрам и то што многи од њих нису никада сјели и прочитали Библију (,,Свето писмо’’), мада се ради о најпродаванијој и најштампанијој књизи на свијету и као таква завређује да буде прочитана, било да се ради о интелектуалцу вјернику или атетисти. Наравно, као љекар морате свакодневно обнављати стечена знања из медицине, те пратити нове трендове, што, такође, захтијева читање. Што се филмова тиче издвојио бих блокбастер ,,Дан послије сутра’’, те руске ратне филмове новије продукције. Од позоришних представа најупечатљивија ми је остала представа ,,Дуго путовање у Јевропу’’ са Лазом Ристовским у главној улози. Представа је стара, али је духовита и актуелна.
Постоји ли хоби или неко друго интересовање којем посвећујете слободно вријеме?
Волим да пратим спорт. Фудбал, кошарку, али и бициклизам и зимске спортове. Волим и да чујем лијепу пјесму. Понекад одиграм и неку видео игрицу на рачунару. Са пријатељима одиграм партију тениса, стоног тениса или шаха. У суштини дружење и угодан разговор су најбољи хоби.
Шта би по Вашем мишљењу требало унаприједити у Бијељини?
Ми смо Град који је од касабе са малим, уским уличицама и породичним кућама, постао град са великим словом Г. Тај развој су пратиле, а и дан -данас прате разне потешкоће. Потребно је повећати животни стандард људи и дати шансу младима да живе од свог рада. То је нешто што не зависи само од нас који овдје живимо, нити од људи који воде овај Град, него то увелико зависи од наше државе, окружења и глобалних токова. Само човјек који може да оствари нормалне услове за своју егзистенцију је и човјек надоградње, културе, умјетности, спорта. Други сегмент који би требало унаприједити је екологија. Мислим да грађани нису довољно информисани о значају пројекта канализације у који је уложен велики новац и енергија, јер без тога ми би смо били већ на рубу еколошке катастрофе. Ово говорим као љекар, а не као политичар. Потребно је да се у свима нама пробуди еколошка свијест и сигурно ћемо имати и чистије улице, и чистију воду, и дисаћемо чистији ваздух. У будућности би требало смањити употребу чврстих горива, а повећати употребу чистије енергије. Знам да све то кошта, захтијава више издвајања из наших џепова, али ако мислимо на нашу дјецу мораћемо то урадити.
Како Бијељину и Семберију видите у будућности?
Ја бих волио да наш град буде град величине 200 до 300 хиљада становника, довољно велики да својим грађанима пружа шансе за миран и успјешан живот, а опет да не буде џунгла на асфалту која постаје код великих метропола. У том граду би постојали привредни субјекти у којима његови грађани могу да раде, образовне и културне институције, стадиони и спортске дворане, вјерски објекти у којима ће људи слободно упражњавати своју вјеру. Наша села би била предграђа у којима би се, на интензиван начин, бавили пољопривредом, занатством и другим дјелатностима. Семберско село треба да буде љепши дио нашег града у који ће сви хтјети да дођу, а не да бјеже из њега као данас. То су жеље. А стварност? Пред нама је битка за младе коју, ако добијемо, ово горе написано може постати реалност за неколико деценија. Морамо зауставити одлазак продуктивног становништва, удружити снаге свих умних и честитих људи овог града, свих политичких субјеката, медија, вјерских заједница, невладиних организација. Потребно је да пропагирамо љубав и патриотизам према земљи у којој живимо, према граду у коме станујемо и да се мало присјетимо историје. Многи освајачи су владали овом земљом, наши дједови су у њој опстали и сачували је за нас. Бесмислено је да сада у миру из ње одлазимо. Град Бијељина још увијек има младост и мислим да имамо шансе.
портал Семберија инфо
