Шта сматрате својим највећим успјехом у животу?
Да радим посао који волим, који ме инспирише, подстиче за даље, а да иза тога стоји упорност, труд, посвећеност, ентузијазам иако је некада дјеловало као ,,немогућа мисија’’.

Која је то професија којом сте у младости прижељкивали да се бавите и колико се она разликује од онога што вам је данас посао.
Моје сјећање сеже у касно дјетињство и адолесценцију када сам жељела да будем новинар, археолог, преводилац али се у другој половини средње школе ,,искристалисала’’ психологија. Рекох да дотле моје сјећање сеже, а онда ми је мама показала колико је оно варљиво, рекавши ми при крају студија да сам избор направила много раније, у шестој години, пред полазак у школу, након посјете психологу, када сам изашавши из његове канцеларије рекла да ћу бити ,,исто као овај чико’’. Данас сам психолог, ужа специјалност ми је психолошко савјетовање и психотерапија, баш онако како сам се видјела почетком школовања.

Која књига, филм или представа су на Вас оставили утисак посљедњих година?
Што се тиче књига, Ирвин Јалом ,,Гледање у сунце’’, топла прича о прихватању страха од смрти, Харуки Мураками ,,О чему говорим кад говорим о трчању’’ - о страсти коју трчање доноси. Филм - оскаровски ,,Зелена књига’’ - различитости могу заједно, довољно је да буду близу, да би се спознале вриједности које носе. Представа о којој сам данима размишљала је са прошлогодишњих Дана комедије ,,Мало благо’’ – Градског позоришта Јазавац Бања Лука, прича о три генерације жена и њиховим животним изазовима, ломовима у  савременом времену на овим просторима.

Постоји ли хоби или неко друго интересовање којем посвећујете слободно вријеме?
Трчање (полумаратон) и путовања, а најбоље је када се ово двоје споји, па се добије динамичан тркачки викенд на различитим дестинацијама, у некада нам заједничкој држави, али и изван тих оквира.

Шта би, по Вашем мишљењу, требало унаприједити у Бијељини?
Свакако њен спортско-рекреативни дио. Бијељини недостају стазе за трчање (нема ниједне намјенске), бициклистичке стазе, теретане на отвореном, простори и сале за рекреацију. Недостаје биоскоп (најновије филмове гледам у градовима у окружењу), позориште ...Недостаје парк за псе, односно неопходно је побољшати однос према псима и мачакама луталицама примјењујући хумане методе у смањивању њихове популације (стерилисање, чиповање, збрињавање, едукација становништва али кажњавање несавјених власника ...).

Како Бијељину и Семберију видите у будућности?
Као динамичну, урбану средину која свом становништву пружа могућност да задовољава своје различите потребе од школовања, рада до културно-забавних и спортско-рекреативних. Семберију видим као простор који максимално користи ресурсе којим располаже на добробит људи који живе у њој.

Семберске новине - Семберија ИНФО