Јавља се нови, праведнији свјетски поредак
Послије рушења Берлинског зида и распада СССР-а цивилно друштво је представљено као идеалан модел за пружање неопходне помоћи владама за увођење демократије у шире слојеве народа кроз разне невладине организације. Цивилно друштво има централну улогу у преструктуирању глобалне економије, посебно је интересантна варијанта цивилног друштва за „увођење грађанске културе у земље Трећег свијета“, наводи у својим дјелима профeсорица Смиља Аврамов.
Мало је позната чињеница да су Савјет за спољне послове САД и Билдерберг група, на приједлог министара спољних послова Њемачке, Италије, Аустрије и Канаде, на састанку 18. маја 1992. године у Евијану (Француска), донијели одлуку о ,,праву на интервенцију у унутрашње послове државе, у циљу заштите људских права”, без одлуке Савјета безбједности УН. То је, по први пут, потврђено у пракси, бомбардовањем СР Југославије 1999. године.Лидерска улога у том великом захвату додијељена је САД. Њихов главни мото је био десуверенизација држава, јер је то по њима, „старомодни модел националних држава“ и неспојив је са модерним временима’’, истиче професорица Аврамов.
Истовремено се појавило и чувено Фукујамино дјело ,,Крај свијета и посљедњи човјек”, који наводи да је тржишни неолиберални модел привређивања дефинитивно однио побједу над превазиђеним комунистичким моделима државног интевенционализма у привреди. Основни циљ те нове форме је интернационализација међународне заједнице, са посебним задатком инсталирања у земље у транзицији паралелне структуре власти, која би била моторна снага глобализације. Поента је да се на економију земаља у транзицији дјелује путем реформе јавног сектора, истиче у свом дјелу ,,Алтернативни модел свјетске заједнице” професорица Смиља Аврамов.
Невладин сектор захватао је све шири простор у односу на државу, и он је дјеловао у троструком правцу: (1) пружање помоћи сиромашним појединцима; (2) пружање помоћи државама и (3) активности усмјерене против државе.
У вријеме Тачерове владавине (1979), у Британији, и Реганове (1981) у САД, дошло се до идеје да „држава изађе из социјалне сфере“ и да се тај сегмент буџета премјести у недржавну сферу. „Државе благостања“ су посљедњих деценија XX вијека, посебно послије завршетка Хладног рата, доживљавале рецесију, па је било неопходно пронаћи модел њихове релаксације путем неког „јефтинијег“ модела ради одржавања каквог-таквог животног стандарда. Полазиште је било да се смање буџетски расходи, првенствено у САД, гдје су здравство, школство и социјална помоћ захтијевали велике буџетске издатке. Рјешење је нађено у томе да се социјална сфера повјери цивилном друштву као полазни елемент у политичкој сфери под изговором да се ради о увођењу веће демократије у држави. Тај модел је ускоро ,,извезен” првенствено у земље у источној Европи, а реализатори те идеје и финансијску подршку су добили од САД са задатком увођења политичког плурализма’’, тврди професорица Аврамов.
Не треба изгубити из вида чињеницу да је, приликом оснивања УН, на конференцији у Сан Франциску 1945. године, унијето ново поглавље и први пут су „невладине организације“ уведене у међународни систем у оквиру Повеље УН. На засиједању Скупштине УН 1946. године, резолуцијом прихваћеном од стране 2/3 чланова, установљен је Стални комитет за невладине организације, као помоћно тијело Економско-социјалног савјета УН. Њега су именовале сталне чланице Савјета безбједности: САД, Кина, СССР, Британија и Француска. Задатак Комитета је да разматра сваки захтјев са консултативним тимом и дефинише приједлог Савјету безбједности.
Механизам невладиних организација се ширио и постепено захватао помоћна тијела УН: UNCTAD, UNHCR, UNESCO, и друге организације УН, као што су:(а) Међународна здравствена организација,(б) Међународна организација за атомску енергију,(ц) Међународна агенција за исхрану и пољопривреду – FAO, (д) UNICEF – Дјечији фонд УН – непрофитна организација.Поред наведених међународних организација, постоје двије изузетно значајне финансијске институције које блиско сарађују са невладиним организацијама, а то су:(1) Међународни монетарни фонд и (2) Свјетска банка.
-Број невладиних организација почео је нагло да се увећава, почев од посљедње деценије XX вијека до данас, у вријеме глобализације. Примјера ради, 1909. године број међународних невладиних организација био је 176, а 1993. године порастао је на око 28.900. Почетком 80-их година XX вијека, према подацима OECD-а, у Трећем свијету било је око 20.000 невладиних организација, а 1993. године око 50.000, са тенденцијом даљег убрзаног раста. Главни узрок за стварање невладиног сектора је приватизација јавних функција државе, тако да је створен триполарни модул друштва: сектор владе, сектор тржишта и трећи, тзв. „независни сектор“. Тада су се појавиле невладине организације – сектор слободних грађанских иницијатива у коме се рјешавају сва питања, од социјалних до еколошких, која су раније припадала држави. У тзв. трећем сектору се врши самоорганизовање грађана, у облику невладиних организација, псеудовладиних и хибридних група, без посредовања државе, за рјешавање одређених актуелних питања. Аутори овог, тзв. трећег сектора, имали су за циљ подривање легитимне парламентарне моћи држава, под изговором да се ради о демократизацији државе. У земљама Трећег свијета у првим деценијама XXI вијека формирано је више од 200.000 локалних невладиних организација, највећим дијелом подстакнутих и финансираних из иностранства. Како стоји записано у Извјештају Економско-социјалне комисије УН за Азију и Пацифик, највећи број невладиних и мрежних организација у Трећем свијету настао је у периоду послије 1998. године’’, појашњава за ,,Семберске новине’’ Будимир Стакић, професор емеритус.
Професор тврди да су главна подручја активности невладиних организација: људска права, економски развој, заштита животне средине, хуманитарна помоћ, збрињавање избјеглица, итд. Све веће дјеловање цивилног сектора довело је до продубљивања јаза између богатих и сиромашних. ММФ и СБ су дошли до резултата да 358 најбогатијих људи (појединаца) има приходе као 2,3 милијарде људи на свијету, што је 45% свјетске популације. У циљу остваривања својих лукративних циљева, Запад је у све већој мјери укључивао невладине организације за асистенцију код влада појединих држава. На руку корпоративном капиталу ишло је потискивање државе у јавном сектору, ради лакшег продирања страних инвестиција, под изговором да се „тржиште пита“ гдје има смисла улагати, без много уплитања државе у послове тржишта.
-Сљедећи корак би био обједињавање цивилиног сектора на међународном нивоу, наравно у оквиру УН, а затим и коначни (како су то замислили креатори новог свјетског порека) - стварање свјетске владе. У међувремену су се појавиле земље у убразном економском развоју, које су основале нову неформалну економску групацију – БРИКС (Бразил, Русија, Индија, Кина, Јужноафричка Република), чији је број 2023.године удвостучен, са својим развојним банкама (AIIB и NDB), чији БДП и број становника далеко надмашује групу индустријски најразвијених држава - Г7, и ,,помрсио им конце.”
Као ,,колатерална штета”, дошло је до дедоларизације, тј. до наглог смањења учешћа америчког долара у свјетским девизним резервама, јер су земље поменуте новоосноване економске групације и многе друге, почеле од 2023.године да из платног промета искључују амерички долар, као непоуздану валуту због учестале праксе да САД уводе бројне санкције ,,непослушним” државама. Свједоци смо времена у којем се, умјесто једног хегемона, јавља нови праведнији мултиполарни свјетски поредак са више центара, поредак какав до сада никада није постојао’’, закључује за ,,Семберија инфо’’ Будимир Стакић, професор емеритус.
Семберија инфо
Мало је позната чињеница да су Савјет за спољне послове САД и Билдерберг група, на приједлог министара спољних послова Њемачке, Италије, Аустрије и Канаде, на састанку 18. маја 1992. године у Евијану (Француска), донијели одлуку о ,,праву на интервенцију у унутрашње послове државе, у циљу заштите људских права”, без одлуке Савјета безбједности УН. То је, по први пут, потврђено у пракси, бомбардовањем СР Југославије 1999. године.Лидерска улога у том великом захвату додијељена је САД. Њихов главни мото је био десуверенизација држава, јер је то по њима, „старомодни модел националних држава“ и неспојив је са модерним временима’’, истиче професорица Аврамов.
Истовремено се појавило и чувено Фукујамино дјело ,,Крај свијета и посљедњи човјек”, који наводи да је тржишни неолиберални модел привређивања дефинитивно однио побједу над превазиђеним комунистичким моделима државног интевенционализма у привреди. Основни циљ те нове форме је интернационализација међународне заједнице, са посебним задатком инсталирања у земље у транзицији паралелне структуре власти, која би била моторна снага глобализације. Поента је да се на економију земаља у транзицији дјелује путем реформе јавног сектора, истиче у свом дјелу ,,Алтернативни модел свјетске заједнице” професорица Смиља Аврамов.
Невладин сектор захватао је све шири простор у односу на државу, и он је дјеловао у троструком правцу: (1) пружање помоћи сиромашним појединцима; (2) пружање помоћи државама и (3) активности усмјерене против државе.
У вријеме Тачерове владавине (1979), у Британији, и Реганове (1981) у САД, дошло се до идеје да „држава изађе из социјалне сфере“ и да се тај сегмент буџета премјести у недржавну сферу. „Државе благостања“ су посљедњих деценија XX вијека, посебно послије завршетка Хладног рата, доживљавале рецесију, па је било неопходно пронаћи модел њихове релаксације путем неког „јефтинијег“ модела ради одржавања каквог-таквог животног стандарда. Полазиште је било да се смање буџетски расходи, првенствено у САД, гдје су здравство, школство и социјална помоћ захтијевали велике буџетске издатке. Рјешење је нађено у томе да се социјална сфера повјери цивилном друштву као полазни елемент у политичкој сфери под изговором да се ради о увођењу веће демократије у држави. Тај модел је ускоро ,,извезен” првенствено у земље у источној Европи, а реализатори те идеје и финансијску подршку су добили од САД са задатком увођења политичког плурализма’’, тврди професорица Аврамов.
Не треба изгубити из вида чињеницу да је, приликом оснивања УН, на конференцији у Сан Франциску 1945. године, унијето ново поглавље и први пут су „невладине организације“ уведене у међународни систем у оквиру Повеље УН. На засиједању Скупштине УН 1946. године, резолуцијом прихваћеном од стране 2/3 чланова, установљен је Стални комитет за невладине организације, као помоћно тијело Економско-социјалног савјета УН. Њега су именовале сталне чланице Савјета безбједности: САД, Кина, СССР, Британија и Француска. Задатак Комитета је да разматра сваки захтјев са консултативним тимом и дефинише приједлог Савјету безбједности.
Механизам невладиних организација се ширио и постепено захватао помоћна тијела УН: UNCTAD, UNHCR, UNESCO, и друге организације УН, као што су:(а) Међународна здравствена организација,(б) Међународна организација за атомску енергију,(ц) Међународна агенција за исхрану и пољопривреду – FAO, (д) UNICEF – Дјечији фонд УН – непрофитна организација.Поред наведених међународних организација, постоје двије изузетно значајне финансијске институције које блиско сарађују са невладиним организацијама, а то су:(1) Међународни монетарни фонд и (2) Свјетска банка.
-Број невладиних организација почео је нагло да се увећава, почев од посљедње деценије XX вијека до данас, у вријеме глобализације. Примјера ради, 1909. године број међународних невладиних организација био је 176, а 1993. године порастао је на око 28.900. Почетком 80-их година XX вијека, према подацима OECD-а, у Трећем свијету било је око 20.000 невладиних организација, а 1993. године око 50.000, са тенденцијом даљег убрзаног раста. Главни узрок за стварање невладиног сектора је приватизација јавних функција државе, тако да је створен триполарни модул друштва: сектор владе, сектор тржишта и трећи, тзв. „независни сектор“. Тада су се појавиле невладине организације – сектор слободних грађанских иницијатива у коме се рјешавају сва питања, од социјалних до еколошких, која су раније припадала држави. У тзв. трећем сектору се врши самоорганизовање грађана, у облику невладиних организација, псеудовладиних и хибридних група, без посредовања државе, за рјешавање одређених актуелних питања. Аутори овог, тзв. трећег сектора, имали су за циљ подривање легитимне парламентарне моћи држава, под изговором да се ради о демократизацији државе. У земљама Трећег свијета у првим деценијама XXI вијека формирано је више од 200.000 локалних невладиних организација, највећим дијелом подстакнутих и финансираних из иностранства. Како стоји записано у Извјештају Економско-социјалне комисије УН за Азију и Пацифик, највећи број невладиних и мрежних организација у Трећем свијету настао је у периоду послије 1998. године’’, појашњава за ,,Семберске новине’’ Будимир Стакић, професор емеритус.
Професор тврди да су главна подручја активности невладиних организација: људска права, економски развој, заштита животне средине, хуманитарна помоћ, збрињавање избјеглица, итд. Све веће дјеловање цивилног сектора довело је до продубљивања јаза између богатих и сиромашних. ММФ и СБ су дошли до резултата да 358 најбогатијих људи (појединаца) има приходе као 2,3 милијарде људи на свијету, што је 45% свјетске популације. У циљу остваривања својих лукративних циљева, Запад је у све већој мјери укључивао невладине организације за асистенцију код влада појединих држава. На руку корпоративном капиталу ишло је потискивање државе у јавном сектору, ради лакшег продирања страних инвестиција, под изговором да се „тржиште пита“ гдје има смисла улагати, без много уплитања државе у послове тржишта.
-Сљедећи корак би био обједињавање цивилиног сектора на међународном нивоу, наравно у оквиру УН, а затим и коначни (како су то замислили креатори новог свјетског порека) - стварање свјетске владе. У међувремену су се појавиле земље у убразном економском развоју, које су основале нову неформалну економску групацију – БРИКС (Бразил, Русија, Индија, Кина, Јужноафричка Република), чији је број 2023.године удвостучен, са својим развојним банкама (AIIB и NDB), чији БДП и број становника далеко надмашује групу индустријски најразвијених држава - Г7, и ,,помрсио им конце.”
Као ,,колатерална штета”, дошло је до дедоларизације, тј. до наглог смањења учешћа америчког долара у свјетским девизним резервама, јер су земље поменуте новоосноване економске групације и многе друге, почеле од 2023.године да из платног промета искључују амерички долар, као непоуздану валуту због учестале праксе да САД уводе бројне санкције ,,непослушним” државама. Свједоци смо времена у којем се, умјесто једног хегемона, јавља нови праведнији мултиполарни свјетски поредак са више центара, поредак какав до сада никада није постојао’’, закључује за ,,Семберија инфо’’ Будимир Стакић, професор емеритус.
Семберија инфо
