Шта сматрате својим највећим успјехом у животу?
-Кад погледам иза себе, кроз вријеме, могу рећи да имам више  животних успјеха, који ми веома значе. Успјела сам да се још као млада жена остварим паралелно и на породичном и на пословном плану, упркос бројним животним недаћама и озбиљно нарушеном здрављу. Упркос разним животним тешкоћама и ситуацијама успијевам, да и у овим годинама, останем позитивна и да се са осмијехом ,,носим’’ са свим животним искушењима. Заиста се трудим како сама, тако и уз подршку уже и шире породице, те пријатеља, да не дозволим да ме болест, коју носим од своје двадесет осме године, ограничи у обављању свакодневних бројних породичних и других животних обавеза. На сваки нови дан настојим гледати као на изазов на који ћу успјети успјешно одговорити. 
​
Желим истаћи да је мој пословни ангажман у већини случајева на волонтерској основи и да је то негдје, такође, велики успјех у данашње вријеме када људи, углавном, кроз новац све гледају.

 Која је то професија којом сте у младости прижељкивали да се бавите и колико се она разликује од онога што вам је данас посао.
-Још у раном дјетињству сам себе видјела у професији која се бави васпитањем и бригом о дјеци. Међутим, живот ме је на почетку средњошколског образовања, ипак, одвео на подручје технике, с обзиром да сам тада живјела у индустријском крају. Моје високо образовање је прекинуто ратним збивањима, након којих се почињем бавити друштвеним радом, у сваком смислу те ријечи, прије свега радом у области инвалидности. Кроз тај рад сам се често сусретала и са дјецом, посебно оном школског узраста, укључујући ту и дјецу са сметњама у развоју. Због те љубави према дјеци сам уписала и завршила Педагошки факултет у зрелим годинама, односно, послије 40-те године, што је велики успјех и ријеткост. Не могу, а да не истакнем да је тај период захтијевао подршку породице, добру организацију и планирање времена, јер сам током цијелог студирања паралелно васпитавала и подржавала у образовању своје троје, тада малољетне дјеце, радила волонтерски са женама са инвалидитетом у удружењу ,,Импулс’’, на чијем сам челу од оснивања, успијевајући уз све наведено да се ангажујем и у другим друштвено корисним активностима у нашем граду, а и шире.

Данас радим, кроз пројекте Удружења, са различитом популацијом становништва, а надам се да ће ми се пружити прилика до краја мог радног вијека да се остварим у професији за коју сам стекла високо образовање. Имала сам прилику да тај посао обављам у пар краћих временских периода, као учитељица и систент дјетету са сметњама у развоју, и тада сам се осјећала веома срећно и испуњено, јер сам имала прилику да практично примијеним своје теоријско и широко искуствено стечено знање. Рад са дјецом нуди широку лепезу могућности за исказивање креативности.

Која књига, филм или представа су на Вас оставили утисак посљедњих година?
-Кад год помислим на неки филм прво се сјетим филма ,,Птице које никад не полете’’ и емоција које су ми се јављале током гледања. Гледала сам га више пута и свако гледање је изазвало буру емоција. Дјеца су мени веома важна и њихове животне ситуације ме дубоко дирну. Имам посебно изражену емпатију према њима.
Тај филм ме подсјети на важност породице, важност међусобне подршке једних другима у најтежим тренуцима, подсјети ме колико је важно живјети у складу са природом, упркос технолошком развоју, колико је важно уживати у једноставним стварима и бити задовољан и срећан када смо породично сви заједно и када можемо помоћи једни другима.

Данас људи можда нису спремни да се изборе са изненадним тешким ситуацијама и не траже помоћ, усљед чега долази до отуђења и олаког схватања живота, здравља и сврх самог живљења.

Постоји ли хоби или неко друго интересовање којем посвећујете слободно вријеме?
-Мој посао у Удружењу је, на неки начин и мој хоби, јер, заправо, већину свог слободног времена проводим у активностима које доприносе побољшању квалитета живота особа са инвалидитетом и креативним радионицама у ,,Импулс’’-у, гдје се лично укључујем у процесе организације и саме израде ручно израђеног накита, осликавања стакла, стварања тканих производа и везених радова.

Шта би, по Вашем мишљењу, требало унаприједити у Бијељини?
-Мислим да је, прије свега, потребно радити на развијању и унапређивању друштвене свијести и одговорности људи који живе у овом граду. То нам заиста недостаје. Већина људи је данас спремна само да критикује, а мало њих нуди добра рјешења и приједлоге који ће допринијети побољшању квалитета живота свих нас и спреман је да да свој активан допринос. Треба подстицати људе на акцију и друштвено корисне активности. Потребно је да схватимо да смо сви ми овај Град и да сви ми можемо допринијети заједничком добру. На крају крајева то нам је дужност и обавеза. Не можемо очекивати да то неко други учини, а да ми само будемо пасивни посматрачи и ,,критизери’’ свега око нас.

Како Бијељину и Семберију видите у будућности?
-Бијељину и Семберију у будућности видим као Град и подручје по мјери сваког поштеног и радног човјека, као  сигуран, миран и отворен град. Град који даје широк спектар могућности за лично остварење. Мјесто у коме се уважавају и поштују различитости, остварују права и квалитетно задовољавају потребе свих грађана.
Град који породицу и породичне вриједности његује и ставља на прво мјесто. Породица је жила куцавица здравог живота сваког мјеста живљења, па је у складу с тим треба и подржавати.
Ако имамо здраву породицу, имамо и здрав Град!

портал Семберија инфо