Сјећање на Софку Николић - најсјајнију пјевачку звијезду с ових простора
Сјећање на Софку Николић - најсјајнију пјевачку звијезду с ових простора
Не смијемо заборавити нашу краљицу севдаха и краљицу туге
Извор: Семберија инфо
Негдје у 2017. години Ружица Николић, наша суграђанка, јавила ми је да је обијена капела Софке Николић на гробљу у Пучилама. Отишао сам у њену капелу и био сам неугодно изненађен оним што сам тамо затекао. Врата су била обијена, унутра је било пуно смећа и празних боца. Капела је постала свратиште локалних пијанаца и скитница. Скренуо сам на то пажњу свештенику и он је одмах организовао да се на улазна врата постави катанац. Одмах сам покренуо акцију за обнову капеле, прича данас, скоро шест година касније, за „Семберија инфо“ осамдесетједногодишњи Бошко Шубарић, чије је пријатељство са чувеном Софком Николић почело давне 1974. године, када је био у њеном обезбјеђењу на хуманитарном концерту у бијељинском Дому омладине, организованом за прикупљање помоћи бањалучком становништву настрадалом у земљотресу.
Бошко је одмах обавијестио Градску управу, али, како каже, тада није наишао на разумијеваље надлежних и морао се обратити за помоћ приватним послодавцима, директорима познатих бијељинских предузећа.
-Морао сам касније обезбиједити двадесетак потписа грађана за покретање иницијативе за санирање капеле Софке Николић. Након тога ме позвао градоначелник Љубиша Петровић, расписао је тендер и капела је обновљена. Избрушена је вањска фасада, постављена су нова врата на капелу, измијењен је кров, окречен је унутрашњи простор. На крају се у ову хуманитарну акцију укључила и каменорезачка радња „Цане“, власништво Ђорђа Глигоревића. Ђорђе је израдио споменик Софки који је постављен у капели. Реновирао је и Софкине породичне фотографије, које су биле оштећене. Сада капела изгледа онако како то и заслужује Софка Николић“.
Бошко памти да је након познанства са Софком, на хуманитарном концерту у Дому омладине, једном приликом отишао код њеног сестрића на кафу.
-Том приликом ми је Софка причала о свом метеорском успону у свијету музике. Чувена Софка Николић, како је многи данас доживљавају, краљица севдаха и краљица туге, била је музичко чудо свога времена. Била је најуспјешнија пјевачица народне музике између два свјетска рата, снимила је плочу у Паризу, освојила „Златну потковицу“ за милионски тираж својих плоча. Учествовала је у бројним хуманитарним акцијама, помагала свима којима је помоћ била неопходна. Након породичне трагедије и смрти њене кћерке Марице, продала је кућу у Београду и преселила се у Бијељину. Живјела је тихо и повучено. Туговала је и тиховала у кући коју је купила недалеко од гробља. Жељела је свакодневно да буде са својом јединицом.
Бијељинци нису заборавили Софку. У протеклим годинама добила је улицу и мурал на згради Градског биоскопа. Музичко чудо прве половине двадесетог вијека заслужило је да сачувамо успомену на оно што је она била и што је постигла у свијету народне музике на овим просторима. И Бошко Шубарић, који је покренуо иницијативу за обнову Софкине капеле, заслужује све похвале Бијељинаца, јер је правовремено реаговао и помогао да се сачува и заштити овај јединствен споменик о Софкином животу и дјелу.
Босоноги дјевојчурак холивудског сјаја
Софка Николић је за своје вријеме, уистину, била право чудо. Када босоноги дјевојчурак, који на почетку своје пјевачке каријере традиционалну народну музику пјева под вашарским шатрама, стигне, чак, до Париза и доживи „холивудски сјај“ великог свијета, онда и заслужује да се о њој пише и након стотину година. У Берлину је 1923. године снимила прву плочу, до краја своје кратке, али богате пјевачке каријере снимила је стотину плоча. Била је прва жена која је проглашена за најтиражнијег пјевача Европе. Уистину је била музичка сензација прве половине двадесетог вијека коју су поредили са чувеним оперским пјевачем Енриком Карузом.
Софка Николић се на београдској Скадарлији дружила са Браниславом Нушићем, Тином Ујевићем, Радетом Драинцем и другим великим пјесницима тога доба. У Мостару је пјевала Шантићеву „Емину“ и док је пјевала ову пјесму, Шантићу су сузе навирале на очи. Наступала је по европским метрополама, попут Берлина, Беча, Софије, Прага , Будимпеште, Париза...
Не смијемо заборавити нашу краљицу севдаха и краљицу туге
Извор: Семберија инфо
Негдје у 2017. години Ружица Николић, наша суграђанка, јавила ми је да је обијена капела Софке Николић на гробљу у Пучилама. Отишао сам у њену капелу и био сам неугодно изненађен оним што сам тамо затекао. Врата су била обијена, унутра је било пуно смећа и празних боца. Капела је постала свратиште локалних пијанаца и скитница. Скренуо сам на то пажњу свештенику и он је одмах организовао да се на улазна врата постави катанац. Одмах сам покренуо акцију за обнову капеле, прича данас, скоро шест година касније, за „Семберија инфо“ осамдесетједногодишњи Бошко Шубарић, чије је пријатељство са чувеном Софком Николић почело давне 1974. године, када је био у њеном обезбјеђењу на хуманитарном концерту у бијељинском Дому омладине, организованом за прикупљање помоћи бањалучком становништву настрадалом у земљотресу.
Бошко је одмах обавијестио Градску управу, али, како каже, тада није наишао на разумијеваље надлежних и морао се обратити за помоћ приватним послодавцима, директорима познатих бијељинских предузећа.
-Морао сам касније обезбиједити двадесетак потписа грађана за покретање иницијативе за санирање капеле Софке Николић. Након тога ме позвао градоначелник Љубиша Петровић, расписао је тендер и капела је обновљена. Избрушена је вањска фасада, постављена су нова врата на капелу, измијењен је кров, окречен је унутрашњи простор. На крају се у ову хуманитарну акцију укључила и каменорезачка радња „Цане“, власништво Ђорђа Глигоревића. Ђорђе је израдио споменик Софки који је постављен у капели. Реновирао је и Софкине породичне фотографије, које су биле оштећене. Сада капела изгледа онако како то и заслужује Софка Николић“.
Бошко памти да је након познанства са Софком, на хуманитарном концерту у Дому омладине, једном приликом отишао код њеног сестрића на кафу.
-Том приликом ми је Софка причала о свом метеорском успону у свијету музике. Чувена Софка Николић, како је многи данас доживљавају, краљица севдаха и краљица туге, била је музичко чудо свога времена. Била је најуспјешнија пјевачица народне музике између два свјетска рата, снимила је плочу у Паризу, освојила „Златну потковицу“ за милионски тираж својих плоча. Учествовала је у бројним хуманитарним акцијама, помагала свима којима је помоћ била неопходна. Након породичне трагедије и смрти њене кћерке Марице, продала је кућу у Београду и преселила се у Бијељину. Живјела је тихо и повучено. Туговала је и тиховала у кући коју је купила недалеко од гробља. Жељела је свакодневно да буде са својом јединицом.
Бијељинци нису заборавили Софку. У протеклим годинама добила је улицу и мурал на згради Градског биоскопа. Музичко чудо прве половине двадесетог вијека заслужило је да сачувамо успомену на оно што је она била и што је постигла у свијету народне музике на овим просторима. И Бошко Шубарић, који је покренуо иницијативу за обнову Софкине капеле, заслужује све похвале Бијељинаца, јер је правовремено реаговао и помогао да се сачува и заштити овај јединствен споменик о Софкином животу и дјелу.
Босоноги дјевојчурак холивудског сјаја
Софка Николић је за своје вријеме, уистину, била право чудо. Када босоноги дјевојчурак, који на почетку своје пјевачке каријере традиционалну народну музику пјева под вашарским шатрама, стигне, чак, до Париза и доживи „холивудски сјај“ великог свијета, онда и заслужује да се о њој пише и након стотину година. У Берлину је 1923. године снимила прву плочу, до краја своје кратке, али богате пјевачке каријере снимила је стотину плоча. Била је прва жена која је проглашена за најтиражнијег пјевача Европе. Уистину је била музичка сензација прве половине двадесетог вијека коју су поредили са чувеним оперским пјевачем Енриком Карузом.
Софка Николић се на београдској Скадарлији дружила са Браниславом Нушићем, Тином Ујевићем, Радетом Драинцем и другим великим пјесницима тога доба. У Мостару је пјевала Шантићеву „Емину“ и док је пјевала ову пјесму, Шантићу су сузе навирале на очи. Наступала је по европским метрополама, попут Берлина, Беча, Софије, Прага , Будимпеште, Париза...
