МИРКО НИКОЛИЋ, ПРЕДСЈЕДНИК МОТО КЛУБА ,,КРЕЧАР’’ БАТКОВИЋ: ОТВОРИТЕ ЧЕТВОРЕ ОЧИ КАДА ВОЗИТЕ!
Мирко Николић (38), предсједник Мото – клуба ,,Кречар’’ из Батковића и велики заљубљеник моћних машина, о саобраћајним незгодама у којима учествују мотористи, узроцима незгода са смртним исходима и како смањити број саобраћајки, као и низу сличних питања говори за портал Семберија инфо. Повод за овај разговор је, нажалост, и саобраћајна незгода у којој је живот изгубио и двадесетједногодишњи Бијељинац Бојан Томић, возећи мотоцикл.
Како коментаришете ове саобраћајне несреће у којима учествују мотористи и које се често завршавају смртним исходима?
-То је врло тешко и незахвално коментарисати. Свима нам је јасно да возачи немају право на грешку, а посебно то право немају возачи мотора, јер свака грешка скупо кошта, а, нажалост, грешка се и животом плати. Ове трагедије се најчешће дешавају у јулу и августу, јер се у том периоду и највише возе мотори. Имајући у виду да је велики број моториста у Бијељини, што потврђује и постојање неколико мото – клубова, онда је за очекивати да се на путевима у Семберији види више мотора и да се дешавају саобраћајне незгоде у којима учествују возачи мотора.
Влада мишљење да возачи мотора крше саобраћајна правила и да су они кривци за несреће. Колико има истине у тој тврдњи?
-Сигурно је да се деси, да ми мотористи некада возимо и мало брже мотор, него што би требало, али нисмо ми увијек кривци за незгоду. У већини случајева криви су други учесници у саобраћају. Најчешће се дешава да други возач одузме право првенства мотоциклисти или не погледа на ретровизор, како би на вријеме уочио мотоциклисту и онда дође до удеса. Много возача већих возила нема осјећаја за нас мотористе. Колико ми морамо бити обазриви, морају и они, можда и више. Они, возећи нпр. аутомобил, имају око себе заштиту – каросерију возила, а ми само заштитно одијело и ништа више. И то треба имати у виду.
Како савладати адреналин и учинити да вожња мотором буде уживање, а не пут у смрт?
-Повишени адреналин и уживање на мотору су директно повезани. То је, просто, немогуће раздвојити, јер свако од нас, када сједне на мотор, мисли да је довољно сигуран и спретан. Да би смо скренули пажњу на опасност која вреба возаче мотоцикла, ми сваке године по неколико пута организујемо едукације. Те дукације су највише усмјере на младе мотористе. Међутим, морам признати да је одзив слаб, управо због тога што већина моториста мисли како им је таква едукација беспотребна, јер су они сигурни у себе. Али... није то баш тако. Знам ја да свако од нас, чим сједне на мотор, истовремено ужива, али увијек треба имати на уму да смо ми директно изложени удару. Без кациге и мото – опремене не сједајте на мотор, то је нешто што штити и живот и здравље. Довољно је да, и при малој брзини, ако возиш без кациге, паднеш на асфалт и исход може бити кобан.
Како се породице носе са трагедијом? Нажалост, и Ваша породица је доживјела трагедију. Ваш брат – Марко Николић 2011. године је изгубио живот возећи мотор.
-За породицу је то врло тешко. То су неке ствари које никада не могу бити боље и које раздиру породицу. Ненадокандив је то губитак. Нама је све што остаје сјећање на Марка, а и све друге који су настрадали. Ја сам почео да возим мотор са 32 године живота. То је било послије Маркове смрти, мислећи да ћу на тај начин да наставим тамо гдје је он стао. На неки начин мислим да кроз такав начин живота Марко наставља да живи. Да почнем да возим мотор иницирало је и то што су Маркови другари основали клуб као сјећање на њега. Осјећао сам потребу да се и ја морам прикљичити њима. Знао сам и колика је Маркова љубав према моторима била и због тога сам наставио његовим путем. Он је возио мотор 20 година. Никада није пио алкохол, није дивљао на мотору, али судбина или ко зна шта друго је пресудило. Од судбине се не може побјећи, али је не треба изазивати. Зато отворите четворе очи када возите!
Колико су меморијални мото – скупови сјећање на страдалог бајкера, а колико могу бити ,,црвена лампица’’ за друге да чувају и свој и туђе животе?
-Такве сусрете организујемо управо да би се сјећали настрадалих, али и да би упозорили мотористе шта их може сачекати, нарочито да бисмо упозорили младе мотористе.
Многи су мишљења да су бајкери неодговорни, запуштани, склони алкохолу, па и опијатима. Како разбити ту заблуду?
-Што се тиче стереотипа њих је тешко разбити. Али, стереотип о мотористима као лошим момцима нема везе са реалношћу, јер моторе возе доктори, адвокати, старији и млађи... Али, сви виде само једно – стајлинг мотористе и чују јак звук мотора и онда мотористе карактеришу као лоше момке, као неке дивљаке. Не знају елементарну ствар, да мотористи живе један за другог, безгранично се помажу, организују хуманитарне акције за друге... Бајкери су примјер како људи са различитих простора и различитих националности никад нису направии ни један проблем. Међу њима је само дивно дружење.
Може ли се љубав према моторима и дружењима бајкера замијенити неким другим хобијем?
-Љубав према моторима нема замјену! Сјећам се, једном сам узео мотор од Марка и пао сам и том приликом згулио кожу. Када је Марко дошао, одмах је отишао да види у каквом је стању мотор, а на моје примједбу:,,Не питаш како сам ја’’, одговорио је:,,Видим да ти није ништа. То што си згулио кожу, брзо ће разарасти. Морам да видим у каквом је стању мотор’’. То је безгранична љубав која се преноси са генерације на генерацију. Ја имам сина од 11 година, који већ, увелико, вози мотор и има пар другара, својих вршњака који, такође, возе моторе. И мом сину и његовим другарима ја се трудим да им, кроз причу, скренем пажњу на опасност која пријети бајкерима и њиховим породицама. Ми смо то, нажалост, доживјели. Знам који су пакао пролазили и кроз шта пролазе моји родитељи. Рецимо, ја сам имао удес и најгоре ми је било како да то саопштим родитељима. У тој незгоди сам полупао мотор и пар мјесеци га нисам возио. Ноћу сам сањао мотор крај себе и поново сам га морао купити.
Који је то пут да се смањи број несрећа у којима учествују мотористи?
-Вожња мотора није само љубав, то је пасија. Ко једном осјети ту љепоту, не одваја се од ње цијели живот. Да бисмо смањили број незгода много тога би требало учинити. Није довољна обазривост. Инфраструктура нам је лоша, много је несавјесних возача на путевима, лоша је сигнализација ... Ми возачи морамо много више рачуна водити једни о другима, али о нама много више морају да воде рачуна други учесници у саобраћају, јер смо ми мало бржи од њих. И још нешто:,,Не сједајте на мотор ако сте пили алкохол!’’ Треба знати гдје и како возити. Ако желите бржу вожњу, изађите на ауто – пут и стисните гас, али држите се ограничења, а не јурите по овим нашим путевима.
Пазите на себе, а и друге, јер живот је један.
Семберија инфо
Како коментаришете ове саобраћајне несреће у којима учествују мотористи и које се често завршавају смртним исходима?
-То је врло тешко и незахвално коментарисати. Свима нам је јасно да возачи немају право на грешку, а посебно то право немају возачи мотора, јер свака грешка скупо кошта, а, нажалост, грешка се и животом плати. Ове трагедије се најчешће дешавају у јулу и августу, јер се у том периоду и највише возе мотори. Имајући у виду да је велики број моториста у Бијељини, што потврђује и постојање неколико мото – клубова, онда је за очекивати да се на путевима у Семберији види више мотора и да се дешавају саобраћајне незгоде у којима учествују возачи мотора.
Влада мишљење да возачи мотора крше саобраћајна правила и да су они кривци за несреће. Колико има истине у тој тврдњи?
-Сигурно је да се деси, да ми мотористи некада возимо и мало брже мотор, него што би требало, али нисмо ми увијек кривци за незгоду. У већини случајева криви су други учесници у саобраћају. Најчешће се дешава да други возач одузме право првенства мотоциклисти или не погледа на ретровизор, како би на вријеме уочио мотоциклисту и онда дође до удеса. Много возача већих возила нема осјећаја за нас мотористе. Колико ми морамо бити обазриви, морају и они, можда и више. Они, возећи нпр. аутомобил, имају око себе заштиту – каросерију возила, а ми само заштитно одијело и ништа више. И то треба имати у виду.
Како савладати адреналин и учинити да вожња мотором буде уживање, а не пут у смрт?
-Повишени адреналин и уживање на мотору су директно повезани. То је, просто, немогуће раздвојити, јер свако од нас, када сједне на мотор, мисли да је довољно сигуран и спретан. Да би смо скренули пажњу на опасност која вреба возаче мотоцикла, ми сваке године по неколико пута организујемо едукације. Те дукације су највише усмјере на младе мотористе. Међутим, морам признати да је одзив слаб, управо због тога што већина моториста мисли како им је таква едукација беспотребна, јер су они сигурни у себе. Али... није то баш тако. Знам ја да свако од нас, чим сједне на мотор, истовремено ужива, али увијек треба имати на уму да смо ми директно изложени удару. Без кациге и мото – опремене не сједајте на мотор, то је нешто што штити и живот и здравље. Довољно је да, и при малој брзини, ако возиш без кациге, паднеш на асфалт и исход може бити кобан.
Како се породице носе са трагедијом? Нажалост, и Ваша породица је доживјела трагедију. Ваш брат – Марко Николић 2011. године је изгубио живот возећи мотор.
-За породицу је то врло тешко. То су неке ствари које никада не могу бити боље и које раздиру породицу. Ненадокандив је то губитак. Нама је све што остаје сјећање на Марка, а и све друге који су настрадали. Ја сам почео да возим мотор са 32 године живота. То је било послије Маркове смрти, мислећи да ћу на тај начин да наставим тамо гдје је он стао. На неки начин мислим да кроз такав начин живота Марко наставља да живи. Да почнем да возим мотор иницирало је и то што су Маркови другари основали клуб као сјећање на њега. Осјећао сам потребу да се и ја морам прикљичити њима. Знао сам и колика је Маркова љубав према моторима била и због тога сам наставио његовим путем. Он је возио мотор 20 година. Никада није пио алкохол, није дивљао на мотору, али судбина или ко зна шта друго је пресудило. Од судбине се не може побјећи, али је не треба изазивати. Зато отворите четворе очи када возите!
Колико су меморијални мото – скупови сјећање на страдалог бајкера, а колико могу бити ,,црвена лампица’’ за друге да чувају и свој и туђе животе?
-Такве сусрете организујемо управо да би се сјећали настрадалих, али и да би упозорили мотористе шта их може сачекати, нарочито да бисмо упозорили младе мотористе.
Многи су мишљења да су бајкери неодговорни, запуштани, склони алкохолу, па и опијатима. Како разбити ту заблуду?
-Што се тиче стереотипа њих је тешко разбити. Али, стереотип о мотористима као лошим момцима нема везе са реалношћу, јер моторе возе доктори, адвокати, старији и млађи... Али, сви виде само једно – стајлинг мотористе и чују јак звук мотора и онда мотористе карактеришу као лоше момке, као неке дивљаке. Не знају елементарну ствар, да мотористи живе један за другог, безгранично се помажу, организују хуманитарне акције за друге... Бајкери су примјер како људи са различитих простора и различитих националности никад нису направии ни један проблем. Међу њима је само дивно дружење.
Може ли се љубав према моторима и дружењима бајкера замијенити неким другим хобијем?
-Љубав према моторима нема замјену! Сјећам се, једном сам узео мотор од Марка и пао сам и том приликом згулио кожу. Када је Марко дошао, одмах је отишао да види у каквом је стању мотор, а на моје примједбу:,,Не питаш како сам ја’’, одговорио је:,,Видим да ти није ништа. То што си згулио кожу, брзо ће разарасти. Морам да видим у каквом је стању мотор’’. То је безгранична љубав која се преноси са генерације на генерацију. Ја имам сина од 11 година, који већ, увелико, вози мотор и има пар другара, својих вршњака који, такође, возе моторе. И мом сину и његовим другарима ја се трудим да им, кроз причу, скренем пажњу на опасност која пријети бајкерима и њиховим породицама. Ми смо то, нажалост, доживјели. Знам који су пакао пролазили и кроз шта пролазе моји родитељи. Рецимо, ја сам имао удес и најгоре ми је било како да то саопштим родитељима. У тој незгоди сам полупао мотор и пар мјесеци га нисам возио. Ноћу сам сањао мотор крај себе и поново сам га морао купити.
Који је то пут да се смањи број несрећа у којима учествују мотористи?
-Вожња мотора није само љубав, то је пасија. Ко једном осјети ту љепоту, не одваја се од ње цијели живот. Да бисмо смањили број незгода много тога би требало учинити. Није довољна обазривост. Инфраструктура нам је лоша, много је несавјесних возача на путевима, лоша је сигнализација ... Ми возачи морамо много више рачуна водити једни о другима, али о нама много више морају да воде рачуна други учесници у саобраћају, јер смо ми мало бржи од њих. И још нешто:,,Не сједајте на мотор ако сте пили алкохол!’’ Треба знати гдје и како возити. Ако желите бржу вожњу, изађите на ауто – пут и стисните гас, али држите се ограничења, а не јурите по овим нашим путевима.
Пазите на себе, а и друге, јер живот је један.
Семберија инфо
