Посебно подржавамо оне ситуације када се појединац упусти у процес изградње лијепе туристичке приче, као што је и ова. На обронцима Мајевице, у општини Лопаре, у селу Пипери, између стабала храста смјестило се Етно-село „Маруша“.



Прве радове на овој локацији Зоран Пантић је почео прије неколико година са циљем да својој дјеци и унучадима од заборава сачува дио богате традиције овога краја. Непрестаним радом који је покретао здрав Зоранов дух и непресушно врело идеја, од почетне дрвене уџере данас се на локалитету Маруша налази читав комплекс дрвених објеката грађених у традиционалном стилу.

Поред првобитно замишљених окупљања породице, комшија и пријатеља у Етно-селу „Маруша“ све чешће се могу затећи и други људи из околних мјеста. И све их је више. Бајковити предио села Пипери привлачи људе жељне природе, тишине и чистог зрака да своја славља, рођендане, вјенчања или тек излете са породицом и пријатељима проведу, управо, овдје. Ову причу посебном чини чињеница да је Зоран Пантић највећи дио послова на подизању овог здања урадио сам.



- Све је почело са дрвеном уџером, коју сам купио у мајевичком селу Козјак. Онда сам од рођаке добио амбар за жито, гдје сам се потрудио да му вратим што аутентичнији изглед. И тако редом, полако, једно по једно. Како се повећао број људи који нас посјећују указала се потреба да направим мјесто за спавање. У крошњама храстова изградио сам два бунгалова, двије дрвене кућице и оне ће сљедеће године са љепшим данима примити своје прве госте. Ову велику уџеру, коју сам купио у Козјаку, планирам да уредим у старом духу, како бих могао током зимских дана угостити људе који имају жељу осјетити зимску идилу у овом крају. Превише је на Мајевици љепоте да бих је чувао само за себе“, са поносом за портал „Семберија инфо“ говори Зоран Пантић.
 
Већина становника села Пипери живи у иностранству, баш као и становници бројних других села на подручју општине Лопаре. То, као да је судбина мајевичког поднебља. Деценијама уназад, људи овог краја су у потрази за бољим животом одлазили пут развијених европских земаља. Емоције настале под теретом живота у ситуацијама раздвајања чланова породице и живљења далеко једни од других наш домаћин је преточио у двије дрвене скулптуре.

- Мој отац је почетком 1970-тих отишао у Швајцарску, гдје је стекао пензију. Још памтим слику његовог одласка са нашег огњишта да би нама обезбиједио егзистенцију. Ову дрвену скулптуру мог дједа Аћима сам направио онако како га се сјећам – као оца који погледа и очекује долазак свога сина из далека. Дјед је, нажалост, преминуо, а није дочекао повратак свог сина. Тако да, кроз овај етно-кутак живи и мој дјед Аћим. Желим да ова прича остане у мојој породици. Можда је то и утицало на моју дјецу и унуке да, иако не живе у Пиперима барем не оду далеко преко бијела свијета“, рекао је Зоран за ,,Семберија инфо''.
 
Етно-село „Маруша“ више је од неколико дрвених објеката. Оно је симбол борбе једног човјека да сачува сјећање на своје претке, на своје дјетињство, на своју традицију.
- Ево већ сада, из генерације у генерацију, овдје се дједови враћају са надом да ће дочекати повратак својих потомака. Нажалост, ситуација је још увијек таква да не доживе ту радост. Наша трећа генерација, рођена тамо негдје по европским градовима, скоро да и не долази овдје. Зато сам одлучио да направим све ово овдје, да сачувам сјећање за младе генерације. Нека постоји мјесто на Мајевици да, када дођу, а убијеђен сам да ће једном доћи, пронађу бројне подсјетнике на коријене из којих су и сами порасли“, са великим оптимизмом објашњава Зоран Пантић.
​
Не недостаје планова у глави овог вриједног домаћина. Радове за ову годину приводи крају и отвара сезону припрема за сљедећу годину. Како нам је најавио, већ са првим лијепим данима на Мајевици, из храстика на Маруши чуће се звуци наставка градње Зоранових снова, а до тада врата овог драгуља на Мајевици отворена су за разна славља и уживање у природи.


Семберске новине - Семберија инфо