Никада нисам ни сањала да ћу сликати и од сликарства зарадити неки новац. Сликарство сам увијек сматрала за хоби. Кад сам остала без посла и хтјела зарадити неки динар, одлучила сам да се окушам у сликарству. Тако је то кренуло. Сликање ме одмара, опушта и надахњује. Насликала сам око двије стотине слика, урадила и двије илустрације за књиге, каже  Гордана Деспотовић, рођена Сарајка, сликарка, члан Удружења ликовних умјентика „Свети Лука“ у Бијељини.
 
Горданине слике су препознатљиве по реалистичности мотива, свакодневним сценама из живота.
 
-Завршила сам електротехничку школу, планирала у младости да студирам књижевност или психологију. О сликарству нисам размишљала тада.  Удала сам се у деветнаестој години, родила и с мужем подизала дјецу, преживјела избјеглиштво. Таленат се, обично, препозна још негдје у дјетињству, али, то је нека несвјесна фаза. Као дијете израђивала сам предмете од сламе, цртала и сликала на оном вишеслојном папиру од врећа у којима се паковало брашно. Склоност ка цртању је, дакле, постојала. Међутим, тек негдје прије двадесетак година, у овим поратним годинама, почела сам сликати. Сликам искључиво уљаним бојама. Наруџбе су у почетку стизале од мојих пријатеља из Сарајева. Обично су тражили Римски мост или Алеју на Илиџи. У почетку нисам имала повјерења у оно што радим. Изузетно поштујем све оне који су завршили ликовну академију“, каже Гордана Деспотовић.
 
 Она истиче да је у животу увијек ишла неким тежим путем и сликарство је за њу представљало велики изазов.
 
-Тражити, истраживати, препознавати, намучити се. Углавном сам сликала пејзаже, касније су дошли на ред портрети, иконе. По природи сам неко ко прво воли ствари добро да одвага. Увијек ме привлачило сликање неког компликованијег, тежег мотива. На тај начин и саму себе тестирам. Члан сам Удружења ликовних стваралаца „Свети Лука“ у Бијељини и излагала сам на колективним изложбама. Пуно времена ми је требало да сазрим, да стекнем самопоуздање. Временом схватите да људи воле оно што радите. Насликала сам више од двије стотине слика. Има их у Америци, у многим европским земљама“.
 
Гордана истиче да најчешће слика ноћу, јер је дању заокупљена чувањем унучади.  -Обично, то траје до дуго у ноћ. Најљепше је сликати онда када човјек има инспирацију за то, али, то су ријетке прилике. Када нешто сликам, волим да је то мени лијепо, да прија души, да испуни човјекова чула. Углавном сликам реалистичне мотиве, оно што људи воле и што траже. Пуно слика сам и поклонила. Лијеп је осјећај да се у нечијој кући налази и дјелић твоје душе“, каже за ,,Семберске новине’’ Гордана Деспотовић.

Семберија инфо