БАЛАТУНСКИ БУНКЕРИ НИЈЕМИ СВЈЕДОЦИ ПРОШЛИХ ВРЕМЕНА
Поред магистралног пута, према граничном прелазу Рача, 17 километара удаљеном од Бијељине, на ушћу ријеке Дрине у Саву, налази се село Балатун. То је село добрих људи и вриједних домаћина. Занимљиво је да су у овом селу остала сачувана два бункера, грађена за вријеме Другог свјетског рата. Оба их нагриза зуб времена, али остају да свједоче о прошлим догађањима и животу.
Разговарали смо са Ранком Благојевићем из Балатуна, засеок Салаш и Васом Трифковићем из засеока Пањик, на чијим се посједима бункери и налазе.
Ранко Благојевић за „Семберија инфо’’ каже да се један бункер налази непосредно на ушћу Дрине у Саву, на његовом имању.
-Могу вам рећи нешто о њему, а то је оно што сам чуо од старијих људи, мог оца и комшија. Они су ми својом причом дочарали како је то грађено. Бивша НДХ, држава Хрватска, градила је тај објекат који се и дан-данас налази на мом имању. Градња је бетонска, тачније, бетон и жељезо. Материјал је довожен из Њемачке и Хрватске. Све је ручно рађено, бетон је ручно мијешан. Градили су га хрватски мајстори, који су у то вријеме били врхунски, а становали су у околним кућама и уредно плаћали кирију. Ангажовали су и мјештане, који су им довозили шљунак и све остало што им је било потребно, и уредно су плаћали услуге. Градња је почела 1941. године, а бункер је завршен и усељен пред крај 1944. године. Ту је боравила гарнитура војника - сатнија, која је бројала до стотињак војника. Својом површином заузима 920 квадратних метара, а површина имања је 12 дунума. Бункер је био ограђен жицом, а постојале су улазне и излазне капије. Била су два улаза, главни са запада и још један са истока. Бункер има велики број просторија, што спаваона, што соба. Постоји и подрумски простор, који се састоји од осам просторија са степеницама, а имају и још једне ручне степенице којима се може попети на врх објекта. Са сјеверног, западног и источног дијела налазиле су се пушкарнице и осматрачнице. Херметички је био затворен металним капцима на прозорима и вратима, а унутрашња столарија је била дрвена. Имали су вентилациони простор преко оџака кроз зид у сваку просторију. На њему се могу видјети два - један је био за гријање, а други за ваздух’’, подсјећа Ранко Благојевић.
Истиче да је бункер грађен искључиво за војну намјену, али нико не зна тачно са сигурношћу због чега је грађен, да ли је ту требало да буде нека нова граница, како је то говорено, или да се чува постојећа.
-Војска је ту била до краја 1945. године. Када су престала финансирања из Хрватске, а они се нашли у невољи и почели да праве проблеме мјештанима, партизани су их протјерали. Све се то одиграло без жртава, имали су могућност да иду гдје хоће, а већина се придружила партизанима. Послије рата бункер је мјештанима служио као мјесто окупљања. Ту су се одржавале игранке и представе. У прошлости је био јако итересантан, али и данас. Многе генерације су ,,одрастале’’ у бункеру, а и око њега, играјући се понајчешће популарне игре „Нијемци и партизани“. Постоје још четири оваква објекта у Семберији и сваки је грађен по истом пројекту. Овај, који је на мом посједу, је највећи по површини. У засеоку Пањик има још један који је мањи. Био је један и у Рачи, који је порушен, а на његовом мјесту данас се налази споменик погинулим борцима Семберије и Срема у Другом свјетском рату, те по један у Амајлијама и Јањи. Постојећи објекат на мом имању и дан - данас је у добром стању, али он више смета, него што нам користи“, рекао је за ,,Семберија инфо’’ Благојевић.
Разговарали смо и са другим ,,власником’’ бункера, Васом Трифковићем из засеока Пањик, на чијем земљишту се налази тај објекат. Трифковић је за „Семберске новине’’ потврдио и да је и тај бункер из Другог свјетског рата.
-Започета је градња 1942. године, а исте године је и завршен. Површине је око 100 метара квадратних. Бункер је остао такав какав је био тих дана. Послије Другог свјетског рата, када је бункер напуштен, односно када су партизани протјерали домобране у њему се настанила једна породица, која је ту остала да живи пар година. То је оно што сам ја чуо од родитеља и старијих мјештана“, каже Трифковић.
- Бункер сада стоји ту, без икаквих намјена. Некада смо га користили као шталу за овце. Али, пошто је неусловно и пуно влаге, одустали смо од тога. У унутрашњости се налази ходник, просторија за кухињу, спаваона, остава из које се силазило у подрум. Има и улаз и са спољашње стране. Подрум је скоро затрпан и није у функцији, али су остале просторије остале исте. На ћошковима се налазе полуокругле просторије за митраљезе (митраљеска гнијезда), по два за мање пушке (пушкарнице), а свугдје около су мали отвори за пушке. Као дјеца смо се играли у њему и око њега, пењали се на равни кров и ту се сунчали. И млађе генерације су се ту играле и још увијек млађи долазе да се играју. Нема дјетета у околини које није дошло да види бункер изблиза, да уђе у њега. Сад је то мало неусловно због птица и других животиња“, истиче Васо Трифковић и каже да су предлагали да се овај објекат уврсти у туристичку понуду, али да нико није био заинтересован за то.
-Било би боље да се искористи у те сврхе, а не само да пропада. Пред почетак минулог рата било је приједлога да се сруши, али до тога није дошло. Надам се да више никада никоме неће затребати у сврху рата, за коју му је била првобитна намјена, што је најважније. Жалосно је што један такав туристички потенцијал остаје неискориштен, јер то је један дио наше прошлости и историје не само Семберије, него и Републике Српске’’, закључује на крају Трифковић за ,,Семберија инфо’’.
Semberija info
Разговарали смо са Ранком Благојевићем из Балатуна, засеок Салаш и Васом Трифковићем из засеока Пањик, на чијим се посједима бункери и налазе.
Ранко Благојевић за „Семберија инфо’’ каже да се један бункер налази непосредно на ушћу Дрине у Саву, на његовом имању.
-Могу вам рећи нешто о њему, а то је оно што сам чуо од старијих људи, мог оца и комшија. Они су ми својом причом дочарали како је то грађено. Бивша НДХ, држава Хрватска, градила је тај објекат који се и дан-данас налази на мом имању. Градња је бетонска, тачније, бетон и жељезо. Материјал је довожен из Њемачке и Хрватске. Све је ручно рађено, бетон је ручно мијешан. Градили су га хрватски мајстори, који су у то вријеме били врхунски, а становали су у околним кућама и уредно плаћали кирију. Ангажовали су и мјештане, који су им довозили шљунак и све остало што им је било потребно, и уредно су плаћали услуге. Градња је почела 1941. године, а бункер је завршен и усељен пред крај 1944. године. Ту је боравила гарнитура војника - сатнија, која је бројала до стотињак војника. Својом површином заузима 920 квадратних метара, а површина имања је 12 дунума. Бункер је био ограђен жицом, а постојале су улазне и излазне капије. Била су два улаза, главни са запада и још један са истока. Бункер има велики број просторија, што спаваона, што соба. Постоји и подрумски простор, који се састоји од осам просторија са степеницама, а имају и још једне ручне степенице којима се може попети на врх објекта. Са сјеверног, западног и источног дијела налазиле су се пушкарнице и осматрачнице. Херметички је био затворен металним капцима на прозорима и вратима, а унутрашња столарија је била дрвена. Имали су вентилациони простор преко оџака кроз зид у сваку просторију. На њему се могу видјети два - један је био за гријање, а други за ваздух’’, подсјећа Ранко Благојевић.
Истиче да је бункер грађен искључиво за војну намјену, али нико не зна тачно са сигурношћу због чега је грађен, да ли је ту требало да буде нека нова граница, како је то говорено, или да се чува постојећа.
-Војска је ту била до краја 1945. године. Када су престала финансирања из Хрватске, а они се нашли у невољи и почели да праве проблеме мјештанима, партизани су их протјерали. Све се то одиграло без жртава, имали су могућност да иду гдје хоће, а већина се придружила партизанима. Послије рата бункер је мјештанима служио као мјесто окупљања. Ту су се одржавале игранке и представе. У прошлости је био јако итересантан, али и данас. Многе генерације су ,,одрастале’’ у бункеру, а и око њега, играјући се понајчешће популарне игре „Нијемци и партизани“. Постоје још четири оваква објекта у Семберији и сваки је грађен по истом пројекту. Овај, који је на мом посједу, је највећи по површини. У засеоку Пањик има још један који је мањи. Био је један и у Рачи, који је порушен, а на његовом мјесту данас се налази споменик погинулим борцима Семберије и Срема у Другом свјетском рату, те по један у Амајлијама и Јањи. Постојећи објекат на мом имању и дан - данас је у добром стању, али он више смета, него што нам користи“, рекао је за ,,Семберија инфо’’ Благојевић.
Разговарали смо и са другим ,,власником’’ бункера, Васом Трифковићем из засеока Пањик, на чијем земљишту се налази тај објекат. Трифковић је за „Семберске новине’’ потврдио и да је и тај бункер из Другог свјетског рата.
-Започета је градња 1942. године, а исте године је и завршен. Површине је око 100 метара квадратних. Бункер је остао такав какав је био тих дана. Послије Другог свјетског рата, када је бункер напуштен, односно када су партизани протјерали домобране у њему се настанила једна породица, која је ту остала да живи пар година. То је оно што сам ја чуо од родитеља и старијих мјештана“, каже Трифковић.
- Бункер сада стоји ту, без икаквих намјена. Некада смо га користили као шталу за овце. Али, пошто је неусловно и пуно влаге, одустали смо од тога. У унутрашњости се налази ходник, просторија за кухињу, спаваона, остава из које се силазило у подрум. Има и улаз и са спољашње стране. Подрум је скоро затрпан и није у функцији, али су остале просторије остале исте. На ћошковима се налазе полуокругле просторије за митраљезе (митраљеска гнијезда), по два за мање пушке (пушкарнице), а свугдје около су мали отвори за пушке. Као дјеца смо се играли у њему и око њега, пењали се на равни кров и ту се сунчали. И млађе генерације су се ту играле и још увијек млађи долазе да се играју. Нема дјетета у околини које није дошло да види бункер изблиза, да уђе у њега. Сад је то мало неусловно због птица и других животиња“, истиче Васо Трифковић и каже да су предлагали да се овај објекат уврсти у туристичку понуду, али да нико није био заинтересован за то.
-Било би боље да се искористи у те сврхе, а не само да пропада. Пред почетак минулог рата било је приједлога да се сруши, али до тога није дошло. Надам се да више никада никоме неће затребати у сврху рата, за коју му је била првобитна намјена, што је најважније. Жалосно је што један такав туристички потенцијал остаје неискориштен, јер то је један дио наше прошлости и историје не само Семберије, него и Републике Српске’’, закључује на крају Трифковић за ,,Семберија инфо’’.
Semberija info
