РОКЕНРОЛ СВИРАМО С ЉУБАВЉУ
Рокенрол је за Стеву, Милоша, Срђана, Горана и Ђорђа испољавање емоција, свирање и дружење из љубави. Музику уз коју су одрастале бројне генерације, па тако и они, не само да воле, већ својом свирком и наступима свједоче о неуништивости рокенрола.
Наш бенд, „Трн у оку“, одражава љубав према рокенролу, а наша пријатељства су стварна и искрена, што осјети и наша публика. Рокенрол је дио нашег живота, али и наших породица“, истичу чланови бенда.
Љубав према тзв. „тврђем звуку“, рађала се у кућама Крстића у Броцу и Ђорђића у Балатуну. Љубав према музици, код Крстића иде с кољена на кољено, а њихов отац је био брочански бубњар Драго Крстић. Фронтмен групе и гитариста Стево Крстић каже да је прије њега гитару у руке узео његов млађи брат Милош и рођак Љубиша Крстић, те да су, заправо, они и били покретачи идеје за стварање рок бенда. То је било прије више од десетак година, мада је оснивање било праћено низом субјективних и објективних околности.
-У том периоду се догодило много тога што нас је удаљило од идеје да бенд заживи, тако да смо петочлани рок бенд „Трн у оку“ основали 2018. године. Поред мене, ту су Милош Ђорђић - вокал, Срђан Крстић - басиста, Горан Лукић Чопер - бубњар и Ђорђе Љубојевић - ритам гитара, а оно што ме посебно радује је чињеница да је Бродац мјесто у ком се деценијама уназад воли и његује рокенрол. Посебно нас радује чињеница да и данас, кад и у градовима бивше Југославије, нема рађања нових рок бендова, ми сваким даном постајемо све препознатљивији и добродошли на свиркама. Кад на свирци видите, жаргонски речено, руке у ваздуху публике, старосне доби од седам до 77, е то је оно што вас још више мотивише и јача љубав према рокенролу“, каже вођа бенда Стево Крстић.
На свиркама бенда чућете пјесме група Атомско склониште, Ју група, Смак, Рибља чорба, Прљаво казалиште, Генерација 5, Партибрејкерс, Пинк флојд, Забрањено пушење, Азра, Блек сабат итд.
Зашто назив „Трн у оку“?
Многи људи свим срцем воле рокенрол, али свакако да има и оних који не да га не воле, него једноставно не разумију ту врсту музике. Догађало им се да кад пођу на пробу или свирку, кад пролазе кроз село и носе гитару на рамену, људи добацују или између себе коментаришу да су „овакви или онакви“. Некима су, како кажу, „као појава, условно речено, сметали“, тако да су дошли на идеју да бенду дају и симболично име „Трн у оку“.
Њихови почеци нису били лагани. Требало је купити опрему која није јефтина, али љубав према рокенролу је побиједила. Сналазили су се како су знали и умјели, а имају и широк круг пријатеља који су им дали сваку врсту подршке. Данас су то што јесу - бенд који свира с љубављу, без обзира да ли је у публици њих 10, 110, или више. Свирају у кафићима и клубовима, свирају за своју и душу пријатеља на журкама, а вокал бенда, Милош Ђорђић, је и бајкер, па су неријетко присутни и радо виђени на свиркама на моторијадама. Тренутно свирају у клубу „Бункер“ у оквиру некадашњег Зенита.
Иначе, Милош Ђорђић каже да је био мали кад су у Броцу имали рок бенд и да је долазио бициклом да их слуша.
-Жеља ми је била да будем дио те „рокенрол приче“. Ишао сам у музичку школу, свирао клавијатуре, био члан хора, учио пјевање, а много тога сам наслиједио од оца Ђолета, бијељинског хипика и бајкера. Почео сам самостално да свирам гитару, а првим акордима учио ме је, управо, Стево Крстић. Свој циљ сам и остварио.Испочетка сам у бенду свирао гитару, а сада сам вокал. Завршио сам Економски факултет, али се бавим водоинсталацијама и централним гријањем“, каже Ђорђић и наглашава да је срећан што је дио „магичног свијета рокенрола“.
-Сви смо и запослени и породични људи. Много тога нам је заједничко и за нас музика није посао, већ љубав, а то нас чини још упорнијим и јачим“, каже Ђорђић.
Запослени су и остали чланови бенда, тако да фронтмен бенда Стево ради као молер, Срђан Крстић, басиста, је запослен у једном приватном предузећу, а у приватним предузећима раде и Горан Лукић Чопер, бубњар, те Ђорђе Љубојевић, ритам гитара. Имају подршку породице и неријетко их и прате на наступима, а оно што ова петорка „тврдог звука“ истиче је чињеница да им новац за наступ није мотив.
-Највећа награда нам је кад, током свирке, видимо сјај у очима публике, осјетимо њихово задовољство и кад су нам они веома често, пратећи вокали. То је знак да смо успјели, да смо пробудили емоцију, да је публика осјетила свирку и ријечи пјесме, да смо на наступу једна велика породица која се окупила да размијени оно што свим срцем воли, а то је - никад превазиђени рокенрол“, кажу чланови бенда, чији наступи су препознатљиви, не само по доброј свирци и интерпретацији пјесме, него и по непосредном контакту са публиком. Чињеница је да истински и искрено воле рокенрол, али и да воле Бродац и Балатун, те остала семберска села и свој град, а у прилог томе иде податак да су увијек присутни на догађајима које употпуњују свирком, која у ери турбо фолка, многима дође као право освјежење.
Семберија инфо
Наш бенд, „Трн у оку“, одражава љубав према рокенролу, а наша пријатељства су стварна и искрена, што осјети и наша публика. Рокенрол је дио нашег живота, али и наших породица“, истичу чланови бенда.
Љубав према тзв. „тврђем звуку“, рађала се у кућама Крстића у Броцу и Ђорђића у Балатуну. Љубав према музици, код Крстића иде с кољена на кољено, а њихов отац је био брочански бубњар Драго Крстић. Фронтмен групе и гитариста Стево Крстић каже да је прије њега гитару у руке узео његов млађи брат Милош и рођак Љубиша Крстић, те да су, заправо, они и били покретачи идеје за стварање рок бенда. То је било прије више од десетак година, мада је оснивање било праћено низом субјективних и објективних околности.
-У том периоду се догодило много тога што нас је удаљило од идеје да бенд заживи, тако да смо петочлани рок бенд „Трн у оку“ основали 2018. године. Поред мене, ту су Милош Ђорђић - вокал, Срђан Крстић - басиста, Горан Лукић Чопер - бубњар и Ђорђе Љубојевић - ритам гитара, а оно што ме посебно радује је чињеница да је Бродац мјесто у ком се деценијама уназад воли и његује рокенрол. Посебно нас радује чињеница да и данас, кад и у градовима бивше Југославије, нема рађања нових рок бендова, ми сваким даном постајемо све препознатљивији и добродошли на свиркама. Кад на свирци видите, жаргонски речено, руке у ваздуху публике, старосне доби од седам до 77, е то је оно што вас још више мотивише и јача љубав према рокенролу“, каже вођа бенда Стево Крстић.
На свиркама бенда чућете пјесме група Атомско склониште, Ју група, Смак, Рибља чорба, Прљаво казалиште, Генерација 5, Партибрејкерс, Пинк флојд, Забрањено пушење, Азра, Блек сабат итд.
Зашто назив „Трн у оку“?
Многи људи свим срцем воле рокенрол, али свакако да има и оних који не да га не воле, него једноставно не разумију ту врсту музике. Догађало им се да кад пођу на пробу или свирку, кад пролазе кроз село и носе гитару на рамену, људи добацују или између себе коментаришу да су „овакви или онакви“. Некима су, како кажу, „као појава, условно речено, сметали“, тако да су дошли на идеју да бенду дају и симболично име „Трн у оку“.
Њихови почеци нису били лагани. Требало је купити опрему која није јефтина, али љубав према рокенролу је побиједила. Сналазили су се како су знали и умјели, а имају и широк круг пријатеља који су им дали сваку врсту подршке. Данас су то што јесу - бенд који свира с љубављу, без обзира да ли је у публици њих 10, 110, или више. Свирају у кафићима и клубовима, свирају за своју и душу пријатеља на журкама, а вокал бенда, Милош Ђорђић, је и бајкер, па су неријетко присутни и радо виђени на свиркама на моторијадама. Тренутно свирају у клубу „Бункер“ у оквиру некадашњег Зенита.
Иначе, Милош Ђорђић каже да је био мали кад су у Броцу имали рок бенд и да је долазио бициклом да их слуша.
-Жеља ми је била да будем дио те „рокенрол приче“. Ишао сам у музичку школу, свирао клавијатуре, био члан хора, учио пјевање, а много тога сам наслиједио од оца Ђолета, бијељинског хипика и бајкера. Почео сам самостално да свирам гитару, а првим акордима учио ме је, управо, Стево Крстић. Свој циљ сам и остварио.Испочетка сам у бенду свирао гитару, а сада сам вокал. Завршио сам Економски факултет, али се бавим водоинсталацијама и централним гријањем“, каже Ђорђић и наглашава да је срећан што је дио „магичног свијета рокенрола“.
-Сви смо и запослени и породични људи. Много тога нам је заједничко и за нас музика није посао, већ љубав, а то нас чини још упорнијим и јачим“, каже Ђорђић.
Запослени су и остали чланови бенда, тако да фронтмен бенда Стево ради као молер, Срђан Крстић, басиста, је запослен у једном приватном предузећу, а у приватним предузећима раде и Горан Лукић Чопер, бубњар, те Ђорђе Љубојевић, ритам гитара. Имају подршку породице и неријетко их и прате на наступима, а оно што ова петорка „тврдог звука“ истиче је чињеница да им новац за наступ није мотив.
-Највећа награда нам је кад, током свирке, видимо сјај у очима публике, осјетимо њихово задовољство и кад су нам они веома често, пратећи вокали. То је знак да смо успјели, да смо пробудили емоцију, да је публика осјетила свирку и ријечи пјесме, да смо на наступу једна велика породица која се окупила да размијени оно што свим срцем воли, а то је - никад превазиђени рокенрол“, кажу чланови бенда, чији наступи су препознатљиви, не само по доброј свирци и интерпретацији пјесме, него и по непосредном контакту са публиком. Чињеница је да истински и искрено воле рокенрол, али и да воле Бродац и Балатун, те остала семберска села и свој град, а у прилог томе иде податак да су увијек присутни на догађајима које употпуњују свирком, која у ери турбо фолка, многима дође као право освјежење.
Семберија инфо
