НАСТАВНИЧКИ ПОЗИВ ЈЕ ЧАСТ И ПРИВИЛЕГИЈА
Митар Гавриловић (64), наставник математике и физике у бијељинској Основној школи ,,Вук Караџић” за годину дана ће у заслужену пензију. Нада се, каже, да ће пандемија до тада, или знатно раније, бити ствар прошлости. Пензионерске дане намјерава, како каже, да проводи у својој викендици и пчелињаку. Наставник Митар рођен је у Пиперима на Мајевици. Основну школу је завршио у Шибошници, Средњу електротехничку у Тузли, гдје завршио и Педагошку академију.
-Имао сам срећу да су мојој школи, коју сам и ја похађао, ,,Крсто Бјелетић Крцун”, била неопходна два наставника. И у то вријеме била је велика потражња за наставницима математике и физике. У Шибошници сам радио све до 1992. године и до почетка несретног рата. У почетку сам пјешачио пет километара до школе. Није било превоза, али сам се трудио да увијек стигнем на вријеме у школу, и зими љети. Касније ми је отац помогао да купим ,,Фићу”, те је било пуно лакше возарити до школе. Иако је то била сеоска средина, остала ми је у незаборавном сјећању. Било је запажених резултата, јер сам и у тој школи ученике водио на републичка такмичења из математике и физике”, сјећа се тих времена Митар Гавриловић.
Ратне невоље су га довеле у Јању. У Јањи је наставник Митар провео у настави девет година и имао је, такође, запажене резултате. Међутим, како и сам каже, стицајем околности, у бијељинској Основној школи ,,Вук Караџић” постигао је највише. За десетак година, припремајући ученике за такмичења из физике, његови ђаци освојили су девет првих републичких мјеста, петнаест првих регионалних и десет првих општинских мјеста. Друга и трећа мјеста тешко је и избројати.
-Бити некоме учитељ, наставник, професор, васпитач, а можда и узор, неко кога ће генерације поштовати по томе што им је пружио руку пријатељства, неко ко је са ђацима дијелио лијепе и тешке тренутке, неко ко савјетује и помаже, упућује на прави пут и учи са њима, прати њихов напредак и учествује у свему томе, све је то посебна част и привилегија”, каже наставник Митар Гавриловић.
-Увијек сам волио дјецу, а што година више имам, та љубав је све већа. Дјеца су за мене нешто посебно. Позив просвјетног радника спаде међу најплеменитије. Одувијек сам имао жељу да преносим знање, да упућујем и помажем ученицима у стицању нових знања’’.
Наставник Митар каже да су некадашње школе биле пуно ригорозније, те да се данас више поштују права ученика.
-Развој технологије донио је низ погодности, али и тешкоће због тога што нису сви ученици, па ни наставници, у могућности да себи обезбиједе техничка помагала. У нашем раду нема шаблона, нити рутинског рада. Све је то процес сталнних припрема и сталног учења, усавршавања. Наша је обавеза да што више у те изазове улазимо креативно, користећи нове технологије. Наш рад није само рад у учионици. Рад у школи је веома одговоран и захтјеван. У раду користим добре испробане методе, али се трудим и да пратим технолошки напредак”.
Наставник Гавриловић сматра да раније планиране и започете реформе у образовању нису у потпуности доведене до краја. Он каже да се данас тежи ка том ефикаснијем моделу учења и васпитавања, али да је, ипак, кључна улога у кадровима.
-Основно образовање треба да помогне у откривању посебних талената, јер већина дјеце има те посебне таленте. Добро обучени и стручни наставници треба да буду и мотивисани за рад са дјецом. Увијек је важно подстицати ученике на самосталан рад, јачати њихово самопоуздање и помагати им у стицању знања и вјештина неопходних за будућност’’, истиче Гавриловић.
Семберија инфо
-Имао сам срећу да су мојој школи, коју сам и ја похађао, ,,Крсто Бјелетић Крцун”, била неопходна два наставника. И у то вријеме била је велика потражња за наставницима математике и физике. У Шибошници сам радио све до 1992. године и до почетка несретног рата. У почетку сам пјешачио пет километара до школе. Није било превоза, али сам се трудио да увијек стигнем на вријеме у школу, и зими љети. Касније ми је отац помогао да купим ,,Фићу”, те је било пуно лакше возарити до школе. Иако је то била сеоска средина, остала ми је у незаборавном сјећању. Било је запажених резултата, јер сам и у тој школи ученике водио на републичка такмичења из математике и физике”, сјећа се тих времена Митар Гавриловић.
Ратне невоље су га довеле у Јању. У Јањи је наставник Митар провео у настави девет година и имао је, такође, запажене резултате. Међутим, како и сам каже, стицајем околности, у бијељинској Основној школи ,,Вук Караџић” постигао је највише. За десетак година, припремајући ученике за такмичења из физике, његови ђаци освојили су девет првих републичких мјеста, петнаест првих регионалних и десет првих општинских мјеста. Друга и трећа мјеста тешко је и избројати.
-Бити некоме учитељ, наставник, професор, васпитач, а можда и узор, неко кога ће генерације поштовати по томе што им је пружио руку пријатељства, неко ко је са ђацима дијелио лијепе и тешке тренутке, неко ко савјетује и помаже, упућује на прави пут и учи са њима, прати њихов напредак и учествује у свему томе, све је то посебна част и привилегија”, каже наставник Митар Гавриловић.
-Увијек сам волио дјецу, а што година више имам, та љубав је све већа. Дјеца су за мене нешто посебно. Позив просвјетног радника спаде међу најплеменитије. Одувијек сам имао жељу да преносим знање, да упућујем и помажем ученицима у стицању нових знања’’.
Наставник Митар каже да су некадашње школе биле пуно ригорозније, те да се данас више поштују права ученика.
-Развој технологије донио је низ погодности, али и тешкоће због тога што нису сви ученици, па ни наставници, у могућности да себи обезбиједе техничка помагала. У нашем раду нема шаблона, нити рутинског рада. Све је то процес сталнних припрема и сталног учења, усавршавања. Наша је обавеза да што више у те изазове улазимо креативно, користећи нове технологије. Наш рад није само рад у учионици. Рад у школи је веома одговоран и захтјеван. У раду користим добре испробане методе, али се трудим и да пратим технолошки напредак”.
Наставник Гавриловић сматра да раније планиране и започете реформе у образовању нису у потпуности доведене до краја. Он каже да се данас тежи ка том ефикаснијем моделу учења и васпитавања, али да је, ипак, кључна улога у кадровима.
-Основно образовање треба да помогне у откривању посебних талената, јер већина дјеце има те посебне таленте. Добро обучени и стручни наставници треба да буду и мотивисани за рад са дјецом. Увијек је важно подстицати ученике на самосталан рад, јачати њихово самопоуздање и помагати им у стицању знања и вјештина неопходних за будућност’’, истиче Гавриловић.
Семберија инфо
