Ено, видиш оне двије куће тамо у брду То нам је било старо мјесто. Одатле сам иселио прије 35 година на ново огњиште. Овим ријечима дочекује нас Мићо Марковић (66), мјештанин Милиног Села на Мајевици. С мотиком у руци, док окопава млади лук, Мићо описује свој тежачки живот, од њиве, до пилане и циглане. Не зна се, каже гдје је било теже. Ипак, издржао је.



“Дочекао сам и мало пензијице. Супруга је умрла прије двије и по године, тако да сада живим са синовима, Милканом и Миленком. Нису се још оженили.Зашто нису, то ти је тешко питање. Кажи ми, да ти кажем. А, вријеме је било одавно за то. Имамо лијеп воћњак, ливаде. Може се лијепо живјети, уз мало рада и труда. Здравље је за мене варљива категорија. Доктор ми је прије неколико година, тек годину дана касније, рекао да сам био у критичном стању. Није хтио да ме уплаши. Не плаши нас ни ова корона. Нас који живимо на селу, плаши само старост и самоћа. Уздамо се у то да живимо у чистом природном окружењу”.



Мићо  каже да је све постало несигурно. Живи се од данас до сутра. Механизације за обраду земљишта Марковићи немају. Све се ради ручно, мотиком, косом, лопатом, ашовом. Не користи се ни хемија. 

Мићин син Миленко (35) показује оно што је остало од старог дуда, старог око 300 година, у дворишту Марковића. Иако је крошња одавно посјечена, нове младице поново избијају.

“Брат и ја смо остали на селу. Још се нисмо оженили. Живот тако диктира. Радимо све што је неопходно да бисмо одржали ватру на огњишту”, каже Миленко Марковић.

Семберија инфо - Љ. Љубојевић