Поред професорског рада Јелена Милићевић Тракиловић, с обзиром да је 2008. године стекла звање дирегента, као диригент добила је много значајних свјетских признања. Као диригент Српског пјевачког друштва носилац је 12 златних медаља на хорским олимпијадама и свјетским такмичењима. Дириговала је Краљевским гудачима, оркестром Аморозо, симфонијским оркестром Станислав Бинички… Диригујући хором ,,Србадија’’ у Њемачкој, Русији, Италији, Аустрији… Јелена је, такође, заблистала. 
Поред професорског рада Јелена Милићевић Тракиловић, с обзиром да је 2008. године стекла звање дирегента, као диригент добила је много значајних свјетских признања. Као диригент Српског пјевачког друштва носилац је 12 златних медаља на хорским олимпијадама и свјетским такмичењима. Дириговала је Краљевским гудачима, оркестром Аморозо, симфонијским оркестром Станислав Бинички… Диригујући хором ,,Србадија’’ у Њемачкој, Русији, Италији, Аустрији… Јелена је, такође, заблистала. 

 Како сте кренули у чаробни свијет музике?
-У свијет музике сам кренула са пет година када сам почела да свирам клавир и пјевам у дјечијем хору који је водила моја мама, то је званично, али мислим да је то почело много раније... Мом брату и мени прве игре су биле уз музику. Клавир је био најзанимљивији кутак у нашем стану на ком смо ми свирали наше прве тонове и компоновали пјесмице.


 
Да ли су пресудили гени или лично опредјељење?
-У мом случају доста је допринијело то што је и мама у истој професији као ја. Таленат за музику смо наслиједили од ње, али нас је пустила да сами одлучимо чиме чемо се бавити касније. Нижа музичка школа била је обавезна да се заврши, али смо послије сами бирали свој пут, средњу школу, факултет.
 
Да ли је тешко ићи стопама успјешне мајке која је, наступајући са хором ,,Србадија’’, смјестила Бијељину на свјетску музички сцену?
-Изузетно је тешко ићи стопама успјешне мајке, зато што нас сви пореде у професионалном смислу. Период у ком она води хор „Србадија“, пуних 26 година, јесте златно доба овог пјевачког друштва. Хор је 18 година на свјетској сцени и то у самом врху, раме уз раме са најбољим хоровима свијета. Јако је тешко достићи тај ниво, а најтеже га је одржати, а то се очекује од мене. На интернеционалној сцени сам први пут дириговала 2005. године док сам још била студент. Тада смо били апсолутни побједници на такмичењу у Будимпешти. Морам признати, да ми је то била одскочна даска за даље, али и потврда да је ово заиста мој позив.
 
На овим просторима ријетко је да жена држи дирегентску палицу у рукама. Да ли је на то Ваше опредјељење неко имао утицаја?
-У посљедњим деценијама се повећао број жена као диригената, што није био случај раније. Диригентски позив није ни мало лак, захтијева доста одрицања, нарочито ако вам је то професија као у мом случају. Морате бити спремни на свакодневне пробе, наступе, путовања, турнеје, такмичења... То све одузима доста времена и труда. На моје опредјељење имала је утицај мамина професорка дириговања Даринка Матић Маровић која је наш најбољи и напознатији женски диригент. Упознала сам је кад сам имала осам година. Тада је мама била у њеној класи на магистарским студијама. Присуствовала сам њеним пробама, наступима, концертима и једноставно сам се заљубила у позив диригента.
 
Које музичке жанрове сврставате у ,,високу класу’’?
-У високу класу сврставам класичну музику, прије свега, а затим џез и блуз.
 
Која је музика коју Ви приватно слушате?
-Имам превише обавеза, тако да немам много слободног времена, а када имам, тада волим да слушам музику. То је, углавном, класична музика (Моцарт, Чакјовски, Стравински, Лист), али волим и џез музику.


 
Већ су стигла признања за досадашњи рад, а шта она значе за Вас?
 -Признања има доста. Значајна су ми она што добијемо у иностранству, али ништа мање нису важна и ова што их добијемо код нас. Важно је бити први међу стотинама нација, али исто тако је важно бити и један од најбољих српских хорова код нас. Награду коју смо добили у Храму Светог Саве, ,,Војислав Илић” као најбољи мјешовити хор, могу сврстати у најдраже, као и двије златне медаље у Барселони 2007. године. Поред ових имам још неколико десетина међународних првих и других награда. Сва ова признања су ми мотив да наставим даље, да радим још боље и пожртвованије.
 
Које су Јеленине тежње и стремљења?
  -Моје амбиције су да наставим да се доказујем у својој професији на домаћој и иностраној сцени. Такође, желим да се усавршавам и учим од најбољих свјетских диригената, али и да окупљам младе кроз хорску музику. Радим са хоровима већ 15 година, са дјечијим и великим мјешовитим, и могу рећи да сам, кроз професију упознала, на стотине дивне дјеце и омладине.
 
Када би Јелена поново бирала чему да се посвети, да ли би изабрала исто?
-Када бих поново бирала, сигурно бих изабрала исто. Дириговање је нешто без чега не бих могла. То је креативна и дивна професија и мислим да сам изабрала најбоље. У томе се проналазим и заиста је добро када радите то што волите, а за то још и добијете награде.

СЕМБЕРСКЕ НОВИНЕ / СЕМБЕРИЈА ИНФО