Свако насељено мјесто има своју историју и своје приче. Једна од културно-историјских занимљивости и лијепих прича о нашој Бијељини је и она о њеним пијацама. Као мјеста на којима се купује и продаје, тргује разноврсном робом – пијаце су од давнина по правилу зузимале централни простор у насељима, према којима су водили сви путеви, односно улице. Пијаце су биле и остале мјеста сусретања, прилика за разговор, као и мјесто гдје су се налазила сазнања о новостима и занимљивостима из ближе и даље околине. Тако је било некада у Бијељини, а и данас је. Вртлог људи и добара, гласови и боје који нападају са свих страна, чине ове цјелине посебним и дају им скоро обиљежја култног мјеста.

Иако је неколико деценија послије турске окупације наших крајева, насеље Четвртковиште, како се тада звала Бијељина, царском наредбом од 2. августа 1580. године проглашено касабом, што је између осталог подразумијевало стални пазарни дан и годишњи сајам, значајнији просперитет Бијељине почиње тек од половине 19. вијека када мјесто постаје познато по трговини и извозу жита, коже, вуне, стоке и шљиве. Општинско вијеће је 18. марта 1879. године установило пазарне дане уторком и петком, с тим да се прецизира да је уторак пијачни дан за трговину стоком. Годишњи сајмови одређују се на дан Светог Пантелејмона и дан Светог Димитрија.

Сточна пијаца

У другој половини 19. вијека, прије окупације аустроугарске, у Бијељини је постојала само организована продаја стоке. Простор за ове намјене налазио се на тзв. Пашића мераји – неуређеном земљишту у близини центра зараслом у коров и пуном рупа, гдје ће 1890. године бити уређен градски парк. Одлуком општинског вијећа 1879. године сточна – марвена пијаца је премјештена изван града преко рјечице Дашнице – данашња локација ОШ „Кнез Иво од Семберије“ и угао улица Незнаних јунака и Душана Баранина. На овом мјесту пијаца је била до изградње школе 1976. године, када се сели на локацију „Главице“ на брчанском путу, а одатле 2000. године нешто даље, на истом правцу, у новофирмирани Агротржни центар „Кнез Иво од Семберије“.

Бијељинска сточна пијаца позната је као једна од највећих у сјевероисточној Босни која предњачи обилном и разноликом понудом, али неријетко и својим цијенама. И поред тога, сваког пазарног дана на пијаци је увијек велика гужва – продаје се и купује, роба се хвали и рекламира, а поред сточара узгајивача, трговину углавном воде прекупци и накупци како из околине, тако и из удаљених крајева. Поред сточног фонда на овој пијаци се обавља и купопродаја сточне хране, махом кукуруза.

Дрвна пијаца

Пијаца за продају дрвета за огрев отворена је прво на некадашњој Оругџића мераји након 1879. године (данас угао улица Дмитрија Туцовића и Солунске), одакле је касније пресељена на Лединке. У последњим деценијама 20. вијека дрвна пијаца није званично постојала, али се продаја дрвета обављала што у Улици 27. марта, што на простору преко пута жељезничке станице. Данас се продаја дрва још увијек обавља у Улици 27. марта. Очигледно је да су многа градска домаћинства и даље задржала пећи на чврсто гориво. Ко зна колико ће још времена проћи па да, вијековима једини огрев, изгуби битку са струјом, лож уљем и угљом. Ако је судити по редовима кола у Улици 27. марта, то се неће ускоро догодити.


Житна пијаца

Трговина разним пољопривредним производима за потребе извоза у Бијељини била је у развоју последњих деценија турске управе. Да би унаприједила и појачала ове послове нова власт отвара тзв. житну пијацу у самом центру града, пред Конаком – сједиштем среза (данас зграда Музеја). Њен значај и обим пословања виде се из података Аустријског дунавског паробродарског друштва за 1913. годину који говоре да је у луци Босанска Рача на бродове укрцана 21.000 тона, а искрцано 8.100 тона разне робе. У истој години промет луке у Земуну је био 18.000 тона укрцане робе, а у Брчком 12.000 тона. Житна пијаца остаје на простору између Конака и новосаграђане зграде општине и мало након Другог свјетског рата.

Зелена пијаца

До 1878. године у Бијељини није постојала организована продаја пољопривредних производа, односно зелена пијаца. Већина становништва снабдијевала се овим потрепштинама са властитих посједа или куповином у сусједству. Са новим властима дошло је до промјене ситуације у граду и нових потреба становништва. Аустроугарски цивилни и војни апарат који се у Бијељину досељава са породицма, упућен је само на куповину пољопривредних производа, па се од 1880. године отвара и зелена пијаца у центру града на мјесту гдје су се укрштале главне улице и чаршије – Стара, Нова и Јањица чаршија (данас раскрница код Робне куће).
Овдје су почетком 20. вијека сељанке продавале јаја, сир изложен на листовима купуса, кајмак изнесен у земљаним ћасама, живад, пасуљ. Швабице из Новог Села доносиле су на продају млијеко, милерам, сир, путер, гринцајг – зелен за супу, шпинат којег до тада није било на пијаци, кељ, келерабу, живад и воће. Рибу је продавао само један Јевреј који се рекламирао слоганом „Аврам Аврамаћи, риба, рибаћи“. Муслиманске жене, у то вријеме, наравно, нису се бавиле продајом на пијаци него су то чинили мушки чланови домаћинства. Продају пољопривредних и других пијачних производа обављали су и бијељински пиљари и баштовани. Послије 1945. године нови услови живота и планови за развој града довели су до премијештања зелене пијаце на нову локацију.

Нова зелена пијаца

Послије 1948. године почело је премијештање старог харема из центра града због изградње стамбених блокова, а у оквиру овог плана своје мјесто на новој локацији налази и зелена пијаца 1957. године. Прочеље пијаце подигнуто је на десној страни улице Југословенске Народне Армије и састојало се из двије дрвене квадратне куле у централном дијелу са капијом, од којих су се лијево и десно пружала приземна крила са локалима популарно названим - бараке. Седамдесетих година 20. вијека у кулама су се налазили киосци за продају штампе и дувана, пијачни плацар, а у локалима занатска штрикерска радња, продавница метраже, и готове текстилне робе тзв. „јефтиноћа“, „Побједина“ продавница текстила, прехрана Земљорадничке задруге „Трнова“, ћевабџиница и др. Простор пијаце ускоро су употпунили новоизграђени објекти са бочне и задње стране у којима су мјесто нашле месаре, рибаре и ресторан. Првобитно постављене мање дрвене тезге временом су замијењене прво већим, стабилнијим и бетонским, а затим и металним са надстрешницом које су и данас у употреби.

Поред продаје воћа, поврћа, бијелог мрса, живине и цвијећа пијаца је била мјесто на којем су се нудили и многи занатски производи, као и производи кућне радиности. Седмдесетих и осамдесетих година прошлог вијека пијаца у асортиману добија и различите врсте дефицитарне и углавном шверцоване робе из европских земаља. Ова тенденција настављена је и у деведесетим годинама, а постоји и данас. Сваки пазарни дан био је празник и за купце и за продавце. На бијељинску зелену пијацу долазили су људи са разних страна у потрази за свјежим воћем и поврћем за спремање зимнице. Највише људи је долазило из Тузле, Сарајева и Београда, а мјештани су на пијацу долазили, не само како би се снабдјели свјежим намирницама, већ и због сусрета са познаницима и родбином из града и околине, због дружења, често непотребног цјенкања за пару или двије или једноставно да буду виђени.

У априлу 1992. године порушено је према већ одобреном плану старо пијачно прочеље и на његовом мјесту је изграђено ново са савременим локалима, сходно потребама данашњих трговинских и других услужних дјелатности.

Нове бијељинске пијаце

Уз већ постојеће пијаце о којима смо говорили и које имају вишедеценијску традицију у граду вриједи напоменути да је пијаца аутомобила у Бијељини отворена почетком децембра 1984. године. Разни бијељински бувљаци који су последњих година, морамо признати, одиграли значајну улогу у снабдјевању већине становништва различитом робом, прича су за себе. Ипак, сасвим је извјесно да ће у неком будућем времену и сами наћи мјесто у истраживању и тумачењу социјално-економских и културно-историјских феномена у развоју Бијељине. У историографији града и у свијести његових становника, бијељинске пијаце имају незаобилазно мјесто.

Semberija info