Многи грађани Бијељине знају да се тражи столица више у ресторану ,,Пет језера” када Ви свирате, један од најгледанијих  ТВ формата за најмлађе била је ваша дјечија емисија ,,Васа Даса”, захваљујући Вама Фудбалски клуб ,,Радник” добио је своју химну. Желимо да наши читаоци мало боље упознају Васка, јер када неко има толика интересовања, онда то сигурно потиче из дјетињства.
 
- Колико дуго сам активан на многим пољима мислим да ме новинари најмање познају, а да су ме грађани добро упознали. Непуне 23 године сам радио у осигурању, музиком се бавим од трећег разреда основне школе и тако је и дан - данас. Одувијек сам волио спорт, али с обзиром да нисам могао озбиљно да се бавим и спортом и музиком, одлучио сам се за музику.
Душа је, међутим, увијек ишла ка спорту, јер је мој дјечачки сан првенствено био да будем спортиста, а не музичар. Живио сам у средини у којој је зграда била поред стадиона, поред тениског терена и поред спортске дворане. То је било вријеме када су школе спорта биле бесплатне. Било је важно само да желите да се бавите спортом. Ја волим да кажем да је то вријеме када си морао нешто да будеш - добар ђак, ученик музичке школе или млади спортиста који озбиљно тренира. Ја сам поред школе показивао интересовање за музику и спорт. С обзиром да некад помислим да још увијек нисам одрастао, тек треба да се одлучим чиме желим да се бавим.
 
Одувијек сте били талентовани за музику и глуму. Зашто упркос томе машинско-техничка средња школа?

- Када сам ишао у основну школу, постојао је програм у којем су препознавали за шта дијете има афинитет, па да га усмјере ка томе. Мојим родитељима су рекли да сам ја само за бину и за организацију културних манифестација. Просто не може проћи приредба да је не организујем или да не учествујем у њој. Рекли су мојим родитељима да ја морам уписати сарајевску Прву гимназију. Ту гимназију су похађала дјеца која су имала све петице. Ја нисам био ученик који је имао све петице, али неко је видио да сам ја за ту школу. Након пријемног видио сам да ме нису примили у гимназију, као што много мојих другара није примљено у сарајевску Другу гимназију. Заједно смо се вратили у Вогошћу, гдје смо и живјели, јер нисмо примљени у школе које су нам биле препоручене. За нас је формирано једно одјељење у Машинско-техничкој школи ,,Ђуро Пуцар Стари” у Вогошћи. Тако да сам ја завршио у шарафима, а немам везе са шарафима. Молио сам Бога само да све то прође, јер сам знао да се ја никада тим нећу бавити у животу.
 
Оно што показује колико је ваша љубав према музици велика, јесте одлазак у Београд са 18 година гдје сте са старијим и искуснијим музичарима свирали у Скадарлији. Шта вас је навело да донесете ту одлуку и шта вам је донијело једно такво искуство?
 
- У тренутку када је рат почео имао сам радну обавезу. Морао сам да издржавам своју породицу и да школујем брата. Био сам једини запослени у четворочланој породици. Са 19 година почео сам да свирам, јер ми је требало годину дана да савладам репертоар који је интересантан у Скадарлији. Њихов начин свирања је доста ненаметљивији и лакши. Људи када уђу у Скадарлију они су господа и боеми, а када уђу у обичну кафану они су пијанци. Боеми такође знају да попију, али једино што у Скадарлији можете чути за разлику од других кафана јесте да боеми знају да одрецитују стихове, да носе шешир, да пуше лулу, да придрже капут дами, да јој долију пиће у чашу и да једноставно буду џентлмени. Данас је све више материјалистички обојено. Примат у кафани имају они који су за престижним столом и који пију престижно вино. Некада су за истим столом могли да сједе доктор, аутомеханичар, лимар и професор. Тада су различити слојеви друштва увијек имали заједничке теме и оно што им је, такође, било заједничко јесте када се наручи још једна тура пића. Данас је то све мало другачије. Након очеве смрти, као најстарији син, вратио сам се из Београда у Бијељину гдје и данас живим.
 
Ви се грађанима Бијељине дуги низ година обраћате кроз музику. На који начин сте ушли у ту причу и како се она развијала од самих почетака до данас?
 
- Када сам завршио Одсјек за хармонику, оно што ми се највише допало јесте репертоар староградске музике и допадала ми се поп музика осамдесетих бивше Југославије. Питао сам се зашто хармоника не би свирала поп музику. Данас у репертоару ,,Старе приче” можете чути Црвену јабуку, Плави оркестар и Рибљу чорбу. Све свирамо на неки наш начин и примијетимо да се то допада људима. ,,Стара прича” је настала тако што смо мој колега Станислав Тенте Живановић, који тренутно са породицом живи у Словенији и ја, формирали 2003. године ,,Дуо став”. Оно што је занимљиво за ,,Дуо став” јесте то што је Неда Украден била кума назива нашег дуа. Као ,,Дуо став” смо прво почели да свирамо акустичне свирке, а затим смо уз долазак једног по једног музичара формирали групу и настала је ,,Стара прича”. Овај пут сам ја осмислио назив. Прво сам отворио пицерију која носи назив ,,Прича”. Одлучио сам, када ће ме већ цијели живот пратити прича, да и оркестар буде једна стара прича. Све у животу је прича. Постоји позитивна прича, права прича, шупља прича, а једино што не треба да се деси јесте да прича стане.
 
Поред музике Ви волите и спорт. Ове године именовани сте и за маркетинг менаџера ФК ,,Радник”. Шта за Вас представља та сфера и да ли већ сада имате зацртан циљ што се тиче новог задужења у ФК ,,Радник”?
 
- Спорт је, прије свега, позитивна ствар, а у овом сад облику спорт је један озбиљан посао. Ово задужење видим као лични изазов и велику част да учествујем у креирању једног дијела рада клуба са дугогодишњом традицијом у граду у којем живим. ФК ,,Радник” је клуб који постоји непуних осам деценија. Ове године је прославио 75 година постојања. Изњедрио је многе генерације фудбалера и стручњака. Волим спорт и желим да дам свој допринос раду клуба и да учествујем у креирању амбијента у локалној друштвеној заједници. Знам да не могу све постићи сам. Због тога, сви који воле фудбал и који воле Бијељину и живе овдје треба да знају да док сам ја у ФК ,,Радник” они ће имати отворена врата за све приједлоге, па да заједно креирамо, како ја волим да га зовем, нашег ,,старог”. Када неко има 75 година онда је он “стари”, а старији се мора поштовати.
 
Оно о чему још можемо да причамо са Вама јесте угоститељство и пицерија ,,Прича”. Који је био пут од хармонике до пице?
 
- Ја волим људе, а волим и угођај. Моја пицерија не изгледа онако како сам ја хтио да изгледа. Моја жеља је првенствено била да у мом подруму буду лијепа дружења. Да ми свирамо у подруму пицерије и да се ту једе пица и пије лијепо вино. Ја сам замишљао локал у који ће доћи људи који су довољни сами себи. Када дођу да разговарају и да  је том друштву које дође довољно само што су заједно. Дошло је такво вријеме да или желиш да будеш публика или желиш да те публика прати. Све мање видим људе којима влада мир у души, а мислим да је мир у души оно што је свима највише потребно данас. Свирајући хармонику схватио сам да свему једног дана дође крај и да ћу можда једног дана досадити публици. Рекао сам себи да ћу тада морати од нечега да живим. У том тренутку сам размишљао као домаћин и запитао се шта је то што може трајати дуже од свирања, јер ко ће још звати деду да им свира на весељу.  Након дужег размишљања, новац који сам зарадио од свирања трансформисао сам у пицерију. Тако је настала пицерија ,,Прича”.
 
Осим спортског новинарства који смо поменули, опробали сте се и у радијским водама. ,,Стара прича” и ви појавили сте се 2018. године у спотовима ,,Црвене јабуке” за пјесму “Берлин” и 2019. године за пјесму “Минка”. Када сте ви у питању, изненађењима никад краја. Да ли и сада имате неке идеје и планове у фиоци који чекају на реализацију?
 
- Волио бих, прије свега, да популаризујем рад ФК ,,Радник” што ми је сада и задатак који сам радо прихватио. Волио бих да приближим Радник људима у Семберији и да људе у Семберији приближим стадиону. Да све то заједно буде још једна лијепа прича. Најстарији треба да знају да још увијек траје оно за шта су навијали и за шта су играли. Треба да знају да тај ,,Радник’’ још увијек постоји и да је још увијек плав. Потрудићу се да предложим управи клуба да људима са одређеном старосном доби буде слодобан улаз. Ако постављамо темеље будућности, онда морамо у нашим најмлађим генерацијама да развијамо љубав према Раднику како би и они све ово радили једног дана и како би ,,Радник’’ трајао не 75, него 175 година. Један од мојих приједлога је, такође, био да ,,Радник’’, чим се стекну услови и чим прође цијела ова ситуација са вирусом ковид 19, једном седмично одради тренинг у једном од бијељинских насеља или села. Треба и на тај начин да се клуб приближи људима. Видио сам да су клубови у региону правили акције да родитељ доведе дијете на утакмицу. Ја сам замислио акцију да дијете доведе тату на утакмицу. Такође, још једна акција је у плану, за коју мислим да ће нарочито бити интересантна за најмлађе, јесте да направимо плаво-бијелог Деда Мраза. То су неки краткорочни циљеви за које се надам да их можемо провести у дјело.

Семберске новине - Семберија инфо