Теорија емоционалног везивања је теорија о поријеклу и природи човјекове осјећајности. Емоционална везаност се односи на специфичан однос који се у најранијем дјетињству формира између мајке и дјетета и траје кроз читав живот, као трајна психолошка веза успостављена између двоје људи. Потреба за везаношћу је базична потреба као и потреба за храном и без ње нема опстанка. Она је посебно изражена у специфичним условима пријетње и угрожености. Понашање везаности је било које понашања које резултира постизањем и одржавањем близине друге индивидуе (најчешће родитеља), која се доживљава као способнија за суочавање са свијетом, а биолошка функција таквог понашања је заштита. Оно што нам прижају значајне фигуре емоционалне везаности зове се сигурна база. Она управо обезбјеђује емоционалну блискост, уточиште и заштиту али и потиче на истраживање свијета око нас што је значајна предиспозиција за будући адекватан раст и развој дјететове личности. Сигурна база је темељ за све будуће односе и улоге'', наводи Маја Зорић, системски породични психотерапеут.
.
Не можемо да се не запитамо, шта се дешава у случајевима када родитељи не успијевају да својој дјеци обезбиједе адекватну сигурну базу, када је породична динамика извор стреса и несигурности. Да ли је родитељска емоционална недоступност дјететова траума која пролази испод радара?!

Емоционално недоступни родитељи код дјетета развијају слику о себи као о бићу које не вриједи довољно, а слику о свијету као о мјесту које није сигурно нити њему наклоњено. Ако нам они који нам требају бити емоционално најприснији, који треба да нас штите и охрабрују на путу когнитивног, емоционалног и социјалног развоја то не обезбјеђују не можемо а да се не питамо какве су нам шансе да израстемо у зреле и емоционално стабилне личности.

Дијете које се осјећа сигурним може да се опусти и вјерује. Без осјећаја сигурности тешко се прелази на све будуће развојне задатке. Ипак, наше дјетињство не мора бити савршено да бисмо били у довољној мјери добро прилагођени одрасли људи. Оно што је потребно јесте да се дјетету обезбједи довољно емоционалне блискости, релативно стабилно животно окружење и реалистичне границе.

Породица је мјесто у којој развијамо свој идентитет и припадност. Здрава породична средина обезбјеђује довољно емоционалне блискости те поштовање и  уважавање свих њених чланова.

Када размишљамо о страху и опасности увијек размишљамо од чега бјежимо. Значајније је бавити се тим коме бјежимо. Ако нам је у таквој ситуацији прва помисао неко од чланова наше породице знајте да је ваша породица задовољила критеријуме онога што називамо добра сигурна база и уточиште’’, појашњава Маја Зорић и наглашава да је овај текст настао је у оквиру пројекта „Превенција секундарне трауме кроз оснаживање – ПРЕСТО“ који се имплементира у оквиру пројекта „Унапређење друштвене кохезије кроз сарадњу у области пружања локалних услуга у Босни и Хецеговини“ којег финансира Фонд за изградњу мира Генералног секретара Уједињених нација (ПБФ), а проводе Међународна организација за миграције (ИОМ) и Развојни програм Уједињених нација (УНДП) у име Уједињених нација у Босни и Херцеговини.