Према Гинисовој књизи рекорда 2007. рицинус је проглашен најотровнијом биљком на свијету. Наиме, сјеме рицинуса садржи отров рицин који је по многима опаснији од отрова кобре.

Рицинус (Ricinus communis L.) је украсна, љековита и отровна биљка из породице мљечика (Euphorbiaceae). Занимљиво је да сјеме рицинуса својим обликом сличи крпељу па отуда и латински назив за род Рицинус (крпељ, Ixodes ricinus). Најчешће кориштени народни називи за ову биљку су скочац, црвени чичак, крпељ биљка, Христова палма и Христов длан, преноси Господарски.хр.

У сјемену рицинуса отровни албумин рицин са својством коагулације крви који изазива сљепљивање еритроцита, разграђује бјеланчевине и уништава рибозоме. За дјецу су смртоносне већ 1-2, а за одраслог човјека 4-12 сјеменки. У уљу се рицин не налази јер приликом екстракције заостаје у погачама, те се погаче не смију користити у исхрани стоке.
Од открића крајем 19. вијека рицин је препознат као један од најјачих биљних токсина, а све више се наглашава његов значај као биолошког оружја, односно оружја за масовно уништење. Томе придоносе, између осталог, доступност сјемена рицинуса те једноставност и јефтина екстракција. Може се убризгати у мету, користити за контаминацију залиха хране и воде или се може распршити као аеросол. За сада противотров не постоји. Унаточ томе, рицинус се узгаја као украсна биљка у многим вртовима широм свијета.

Рицинус је највјеројатније поријеклом из Африке. Вишегодишње дивље врсте и данас тамо расту, а висина им досеже више од 10 метара. У тропским и суптропским подручјима рицинус се узгаја као уљарица док се у Средоземљу узгаја као украсна биљка.

Индија је свјетски предводник у производњи рицинусовог сјемена и уља те предњачи у међународној трговини рицинусовим уљем. Значајније површине под рицинусом су још и у Кини те Бразилу. Сјеме рицинуса садржи 50-60 % уља. Рицинусово уље безбојна је до свијетложута густа текућина. У уљу су присутне рицинолна (80-90 %), линолна, олеинска и стеаринска киселина. Уље је врло вискозно, има високу температуру паљења, отпорно је на ниске температуре те је особито погодно за подмазивање авионских мотора. Египћани и Грци рицинусово су уље користили за освјетљење због његове особине да сагоријева без чађи.

У народној медицини рицинусово уље користило се за приправљање мелема, а касније као средство за чишћење (лаксатив) те као лијек против многих болести. Користило се као природни лијек за оштећену јетру и слезену те лијек против грознице и главобоље. У афричкој народној медицини употребљава се у лијечењу брадавица, тумора, курјих очију и младежа.

Употреба у козметици

Данас је рицинусово уље неизоставни саставни дио великог броја козметичких производа. Необично висока количина рицинолне киселине чини ово уље невјеројатно корисним за кожу, а поспјешује раст косе и трепавица. Рицинолна киселина доказано има противупално, антиоксидативно и антимикробно дјеловање.

Има и врло висок ниво витамина Е, минерала, протеина, као и омега 6 и 9 масних киселина те је једно од најцјењенијих уља за природну његу коже. У себи садржи регенеративна својства, те на кожу дјелује заштитно, умирујуће и зацјељујуће. Често се употребљава код проблематичне коже јер захваљујући рицинолној киселини спрјечава развој бактерија. Ово уље проналази примјену и у њези зреле коже јер потиче стварање колагена.

Рицинусово уље је антибактеријско и антигљивично те врло позитивно дјелује код фоликулитиса, перути и инфекције тјемена. Рицинолна киселина појачава циркулацију тјемена и побољшава раст косе, те побољшава њезин пх што директно дјелује на опоравак косе након разних третмана (нпр. након бојења косе). Осим тога, подстиче стварање кератина који јача косу и заглађује је.

(Глас Српске)