Извор: Агроклуб

Преткиња данашње мркве имала је лишће дуго по метар и више и танак жилав потпуно нејестив коријен. Како су од овакве биљке пољопривредници давних времена успјели да одгаје омиљено поврће, остало је тајна.

Савремена и народна медицина су сагласне: мрква је лијек. Садржи бета каротен и витамин А и сматра се да може да заштити организам од најтежих, чак и малигних болести. Благотворна је за вид, плодност, раст и развој дјеце, а такођер одржава кожу у љепоти и здрављу. Многи препарати за сунчање, нарочито новији, садрже каротен који омогућава да кожа лијепо поцрни приликом сунчања, а да не добије опекотине.

Мрква такођер обезбјеђује потребну количину витамина Ц, садржи витамине Б групе, бакар, калцијум, калијум, манган и фосфор. Смањује ниво холестерола и ризик од срчаног удара. Јача имунитет и чува кардиоваскуларни систем. Важна је за детоксикацију и здравље уста и усне дупље. Треба је јести свакодневно, најбоље свјежу, нарендану или исјецкану. Кад би неким чудом грицкалице уз ТВ програм људи замијенили мрквом, многе болести биле би избјегнуте или одложене. 

"Родила се" и култивисала у Европи

Мрква је њен правилан назив, али је неки зову и шаргарепа, мађарском ријечју, која дословно значи "жута репа", због карактеристичне наранџасте боје јестивог коријена. Иначе стварно има и жутих мркви, бијелих и тамнољубичастих, које се гаје уз додатак материја за промјену боје како би биле још атрактивније за тржиште. Код нас пољопривредници по правилу гаје ово поврће чији је коријен наранџаст, а питање је како би потрошачи реаговали на љубичасту или тамнобордо варијанту. 

Преткиња данашње била је дивља, живјела је у шумама и имала лишће дуго по метар и више. Њен коријен био је танак и жилав, потпуно нејестив за људе. Како су од овакве биљке пољопривредници давних времена успјели да одгаје омиљено поврће, остало је тајна.

За разлику од многих биљних врста, није "увезена" ни од куда, поријекло води из Европе и јужне Азије одакле се проширила по свијету. Археолози су доказали да су антички Грци, Римљани и Викинзи јели мркву, што значи да су је повртлари итекако гајили и износили на тржнице. Домаћице и кухари давних времена припремали су је слично као и данашњи потрошачи: барену у води, насјецкану у супи или чорби, у туршији или у салати или као вариво уз месо, зачињену по жељи и могућности. Постоје чак и слаткиши од овог поврћа.

Вјеровање да утиче на плодност

У једном (хисторијски непровјерљивом, пошто је у питању белетристика) тексту Душана Баранина млади Грк, лични љекар Душана Силног, убјеђује кухињско особље да чешће износи ово поврће на царску трпезу, а особље га "бијело" гледа, не схватајући зашто је "кириос јатрос" (господин доктор) толико запео за ту неугледну биљку, кад у кухињи има меса, сира, воћа, зачина и дивљачи. Мрквино лишће (оно које се баца кад се коријен чисти) жене су користиле да нахране домаћу живину, ради бољег здравља, крупнијих јаја и жуманаца богате наранџасте боје, "као сунце".

У неким земљама управо ово лишће ставља се у салате које се служе уз јака зачињена јела. У селима Србије мрква је обавезна на свадбеном ручку, нико не би знао да објасни зашто, "ето, тако се ваља", а у ствари је у питању старо вјеровање да има утицаја на плодност.