ДАНАС ЈЕ НИКОЉДАН
Српска православна црква прославља данас Светог Николу Чудотворца - Никољдан, у помен на дан када је овај светац окончао овоземаљски живот 343. године Нове ере.
Свети Никола рођен је у Патари у породици богатих родитеља, чији је иметак након њихове смрти раздијелио сиротињи.
Врло млад је постао свештеник, а затим и епископ свог родног града. Био је потпуно посвећен свештеничком животу и милосрђу и неуморно је радио на ширењу и утврђивању Христове вјере.
Много је путовао и највећи број његових чуда, које је чинио за овоземаљског живота, везана су за путовања, нарочито за спасавање морепловаца из олуја и магле.
Сахрањен је у саборној цркви у Миру, а када су Турци у 11. вијеку освојили тај град, хришћани су мошти Светог Николе 1096. године пренијели у Бари, гдје се налазе и данас. Никољдан је, уз Јовањдан и Ђурђевдан, најчешћа слава код Срба.
Овом празнику посебно се радују дјеца, која уочи Светог Николе оставе чизмицу у коју се потајно остављају поклони. Обичај потајног остављања поклона везан је за живот Светог Николе јер он доброчинства и милосрђа никада није чинио јавно.
Свети Никола слави се у вријеме Божићног поста, па вјерници припремају искључиво рибу и другу посну храну.
Пола Срба слави, пола иде на славу - зашто је Никољдан честа слава?
Бирајући славе већина наших предака је „помирила“ вјеру и посао, одлучујући се за зимске црквене празнике, кад нема пољских и шумских радова. Тако су избјегли да славе кад може да се ради, а истовремено се осигурали да на дан славе мање гријеше душу и имају више кршњака.
Очигледно, о овоме су водили рачуна и утемељивачи хришћанства, који су највеће хришћанске празнике смјестили у зимски период, рачунајући да ће и на тај начин повећати број вјерника.
Први податак о прослављању крсне славе наука је пронашла из 1018. године, на подручју Охридске архиепископије, и то на територији која данас припада Албанији, с тим што није јасно да ли је обиљежавана само у кругу породице или у оквиру села.
Мало је познато да су Срби једини православни народ који има крсну славу или породично крсно име, како се слава још назива. Руси и још неки народи славе имендан, дан светитеља чије име носе, али то су личне, а не породичне славе.
Код Срба постоји раширено вјеровање да се највише славе Св. Јован и Св. Никола, па постоји и узречица да су на Никољдан и Јовањдан сви Срби на слави – половина у улози домаћина, друга половина у гостима. Неки подаци упућују на закључак да је ипак највише Срба који славе Ђурђевдан.
Свети Никола рођен је у Патари у породици богатих родитеља, чији је иметак након њихове смрти раздијелио сиротињи.
Врло млад је постао свештеник, а затим и епископ свог родног града. Био је потпуно посвећен свештеничком животу и милосрђу и неуморно је радио на ширењу и утврђивању Христове вјере.
Много је путовао и највећи број његових чуда, које је чинио за овоземаљског живота, везана су за путовања, нарочито за спасавање морепловаца из олуја и магле.
Сахрањен је у саборној цркви у Миру, а када су Турци у 11. вијеку освојили тај град, хришћани су мошти Светог Николе 1096. године пренијели у Бари, гдје се налазе и данас. Никољдан је, уз Јовањдан и Ђурђевдан, најчешћа слава код Срба.
Овом празнику посебно се радују дјеца, која уочи Светог Николе оставе чизмицу у коју се потајно остављају поклони. Обичај потајног остављања поклона везан је за живот Светог Николе јер он доброчинства и милосрђа никада није чинио јавно.
Свети Никола слави се у вријеме Божићног поста, па вјерници припремају искључиво рибу и другу посну храну.
Пола Срба слави, пола иде на славу - зашто је Никољдан честа слава?
Бирајући славе већина наших предака је „помирила“ вјеру и посао, одлучујући се за зимске црквене празнике, кад нема пољских и шумских радова. Тако су избјегли да славе кад може да се ради, а истовремено се осигурали да на дан славе мање гријеше душу и имају више кршњака.
Очигледно, о овоме су водили рачуна и утемељивачи хришћанства, који су највеће хришћанске празнике смјестили у зимски период, рачунајући да ће и на тај начин повећати број вјерника.
Први податак о прослављању крсне славе наука је пронашла из 1018. године, на подручју Охридске архиепископије, и то на територији која данас припада Албанији, с тим што није јасно да ли је обиљежавана само у кругу породице или у оквиру села.
Мало је познато да су Срби једини православни народ који има крсну славу или породично крсно име, како се слава још назива. Руси и још неки народи славе имендан, дан светитеља чије име носе, али то су личне, а не породичне славе.
Код Срба постоји раширено вјеровање да се највише славе Св. Јован и Св. Никола, па постоји и узречица да су на Никољдан и Јовањдан сви Срби на слави – половина у улози домаћина, друга половина у гостима. Неки подаци упућују на закључак да је ипак највише Срба који славе Ђурђевдан.
