Средњошколски центар Михаило Петровић Алас, Угљевик - Сандра Бунијевац: Велики људи са наших простора
Велики људи са наших простора
Човјек не нестаје са својом смрћу. Човјек живи док постоји сјећање на њега, све док има живих који га памте. Често међу таквима налазимо научнике, умјетнике, ратнике, оне људе које видимо на насловницама часописа и у страницама различитих књига. Ипак, има и оних мање познатих. Свако од нас рођен је са неким циљем, а чак и оне незнатне промјене које учинимо, стварају неко друкчије сутра.
Због превеликог броја људи који су дали допринос нашем народу, тешко је издвојити некога од њих. Ако се осврнемо на богатство нашег српског језика, на памет нам, наравно, пада Вук Стефановић Караџић. Био је сакупљач народних умотворина, реформатор нашег језика и правописа. Рођен је 1787. године у Тршићу. Објавио је прву граматику српског језика на народном говору „Писменицу сербскога језика по говору простога народа написану“, 1814. године, као и први „Српски рјечник“ 1818. године. Залагао се за увођење народног језика у српску књижевност, што је званично и успио да оствари, упркос различтим препрекама и побунама. Године 1847. објављена су значајна дјела написана на српском народном језику, чиме је Вукова реформа однијела побједу. То су: Вуков превод „Новог завјета“, „Песме“ Бранка Радичевића, „Горски вијенац“ Петра Петровића Његоша, „Рат за српски језик и правопис“ Ђуре Даничића. Тиме је установљено да се на простом српском народном језику могу писати различити стилови, и књижевни и научни, али и црквени, што се огледа у преводу дијела Библије. Оставио је иза себе велики број прикупљених народних пјесама, пословица, историјске грађе, чиме је постао једна од најзначајнијих личности српске књижевности 19. вијека. Преминуо је 1864. године у Бечу. Због упорности, труда и воље да нешто постигне за наш народ, увијек ће остати примјер нашим генерацијама. Дао нам је име, достојанство, самопоуздање и отворио пут ка свијетлијој будућности. Он и све значајне личности српског језика, помогли су нам да схватимо да смо ми културан, слободан и писмен народ.
Зато треба да будемо срећни и поносни, и да нам такви људи буду подстријек да наставимо тамо гдје су они стали, да се боримо за своје идеале и своју отаџбину.
Сандра Бунијевац,
Средњошколски центар „Михаило Петровић Алас“ Угљевик, II разред, смјер пословно-правни техничар
Човјек не нестаје са својом смрћу. Човјек живи док постоји сјећање на њега, све док има живих који га памте. Често међу таквима налазимо научнике, умјетнике, ратнике, оне људе које видимо на насловницама часописа и у страницама различитих књига. Ипак, има и оних мање познатих. Свако од нас рођен је са неким циљем, а чак и оне незнатне промјене које учинимо, стварају неко друкчије сутра.
Због превеликог броја људи који су дали допринос нашем народу, тешко је издвојити некога од њих. Ако се осврнемо на богатство нашег српског језика, на памет нам, наравно, пада Вук Стефановић Караџић. Био је сакупљач народних умотворина, реформатор нашег језика и правописа. Рођен је 1787. године у Тршићу. Објавио је прву граматику српског језика на народном говору „Писменицу сербскога језика по говору простога народа написану“, 1814. године, као и први „Српски рјечник“ 1818. године. Залагао се за увођење народног језика у српску књижевност, што је званично и успио да оствари, упркос различтим препрекама и побунама. Године 1847. објављена су значајна дјела написана на српском народном језику, чиме је Вукова реформа однијела побједу. То су: Вуков превод „Новог завјета“, „Песме“ Бранка Радичевића, „Горски вијенац“ Петра Петровића Његоша, „Рат за српски језик и правопис“ Ђуре Даничића. Тиме је установљено да се на простом српском народном језику могу писати различити стилови, и књижевни и научни, али и црквени, што се огледа у преводу дијела Библије. Оставио је иза себе велики број прикупљених народних пјесама, пословица, историјске грађе, чиме је постао једна од најзначајнијих личности српске књижевности 19. вијека. Преминуо је 1864. године у Бечу. Због упорности, труда и воље да нешто постигне за наш народ, увијек ће остати примјер нашим генерацијама. Дао нам је име, достојанство, самопоуздање и отворио пут ка свијетлијој будућности. Он и све значајне личности српског језика, помогли су нам да схватимо да смо ми културан, слободан и писмен народ.
Зато треба да будемо срећни и поносни, и да нам такви људи буду подстријек да наставимо тамо гдје су они стали, да се боримо за своје идеале и своју отаџбину.
Сандра Бунијевац,
Средњошколски центар „Михаило Петровић Алас“ Угљевик, II разред, смјер пословно-правни техничар
