Тумарајући зимус улицама Трста, у мислима ми се свако мало јављао Џејмс Џојс – тај велики ирски књижевник-дисидент, један од многих виртуоза писане ријечи који су дошли са зеленог острва. Размишљао сам о том екстравагантном, одважном умјетнику и превратнику који је из темеља пољуљао токове традиционалне књижевности, завршивши тиме посао који је пар деценија раније отпочео његов слободоумни и декадентни сународник Оскар Вајлд. Док ми се тог прохладног јануарског јутра, у даљини видокруга, у близини тршћанског Великог канала, указивала бронзана статуа великог писца са књигом под мишком, мислио сам о Џојсовом својевољном одласку у изгнанство након одлуке да завијек напустити Ирску и свој родни Даблин. Четрдесетак година писац је, попут чергара, провео сељакајући се по многим градовима Европе, далеко од своје домовине и свог родног града којег је можда напустио физички, али који је остао неизбрисиво утиснут у његовој души и срцу, враћајући му се изнова у свом стваралаштву. Тај сложени и подвојени однос који је Џојс до краја свог живота имао не само према Даблину и његовим становницима, већ Ирској и својим сународницима уопште, однос прожет пишчевим амбивалентним осјећањима и противуречностима, налазио је свој умјетнички израз и у „Даблинцима“, и у „Портрету умјетника у младости“. Тај однос истовремене љубави и презира, привржености и огорчености, блискости и удаљености, припадности и одбачености, Џојс је, као нико други прије или послије њега, умјетнички уобличио и преточио и у „Уликсу“, свом највећем прозном остварењу и најреволуционарнијем роману модерне књижевности. Кроз замршени калеидоскоп обиља различитих приповједачких техника и књижевних поступака, у једном дану, шеснаестом јуну, у који мајстор прозе смјешта радњу свог ремек-дјела, пред читаоцима се у даблинским улицама и буџацима, дућанима, задимљеним пабовима крцатим нацврцаних Даблинаца, хотелима и ресторанима, куплерајским квартовима, на трговима и шеталиштима дуж обале ријеке Лифи, и многим другим мјестима, открива читав свијет у малом и пружа слојевита и непрегледна панорама савременог друштва и једног времена – једне епохе у коју је човјечанство тад тек било загазило, а у којој сад увелико гаца. Отприлике седам година било је потребно ирском отпаднику да напише „Уликса“, а писао га је у Паризу, Цириху и Трсту. Контроверзно и провокативно дјело, „Уликс“, заједно са својим творцем и највећим књижевним јеретиком, нашао се, природно, у баражној паљби многих конзервативаца, традиционалиста и чувара јавног морала због употребе опсценог језика, вулгаризама и експлицитних описа за које је до тад било нејпомљиво да се могу наћи у једном књижевном дјелу. Чак је и једна слободоумна Вирџинија Вулф, истакнути глас модернизма, била мишљења да се Џојс овим романом превише заиграо запетљавши се у мрежу претенциозности, и да је застранио у површност и простаклук занесен својим грандоманским и рушилачким литерарним наканама. Неки су отишли и корак даље, као енглески новинар, писац и критичар Џон Мидлтон Мари, назвавши аутора неуротичним генијем, а његово дјело „перверзном и дијаболичном књигом“. У Америци, имприматур да се „Уликс“ објави у цјелости дат је тек 1934. године, након вишегодишњег судског спора који се водио против овог дјела због његовог наводног скаредног и неморалног садржаја. У жижи парнице, између осталог, нашао се и опис тока свјести  протагонисте Леополда Блума који, прелиставајући новине, сједи на WЦ шољи и врши велику нужду.



И тако, док сам утонувши у своје усковитлане мисли, заједно са својим раздраганим пријатељима, шврљао улицама града у којем је Џејмс Џојс проживио десет година и који ће му прирасти срцу, присјетио сам се потуцања Леополда Блума по сокацима и квартовима Даблина на шеснаести јун 1904. године и својих читалачких патњи док сам покушавао да разаберем пут кроз наизглед неразмрсиву петљу токова свјести, унутарњих монолога, алузија, референци и пишчевих новотвореница и експериментисања и поигравања са језиком. Пао ми је на ум тај један, једини, прозаичан дан у животу тог несрећног протагонисте, савременог Одисеја из Даблина, чији свакодневни живот и тривијална путешествија по престоници Ирске немају ништа од узвишености, херојства и неустрашивости старогрчког хероја који, у потрази за славом и чашћу, напушта Итаку и одлази у рат против Троје. Док у Хомеровом епу Одисеј, за вријеме двадесетогодишњег одсуства са Итаке, прошавши стазе и богазе, проживљава и преживљава невјероватне епизоде и авантуре прије повратка на острво гдје га чека његова вјерна Пенелопа, Џојсов Одисеј је обичан, просјечан човјек који живи свој мали, једнолични живот од данас до сутра, прихватајући себе онаквим какав јесте и робујући својим свакодневним рутинама и обавезама. До извјесне мјере скрајнут због свог јеврејског поријекла, Блум је човјек у којем је стално присутно осјећање неприхваћености и неуклопљености у граду у којем на њега многи гледају као на странца; он осјећа отуђеност и од властите жене Моли с којом годинама није имао секс, а његова Пенелопа га приде и вара имајући аферу с другим мушкарцем (на основу појединих пишчевих натукница с којима се читалац сусреће у дјелу у вези са Молиним ванбрачним ескападама, боље би било именицу „мушкарац“ ставити у облик множине).      



Стварајући лик Леополда Блума, антипода Хомеровог јунака, Џојс је поставио јасну црту разграничења која одваја античко вријеме и митове о чојству и јунаштву, великим принципима, подвизима и идеалима од баналности модерног времена које је данас много тога људског обесмислило. Присјећам се ријечи професора Зорана Пауновића написаних у поговору његовог превода „Уликса“ који је, узгред буди речено, достигнуће равно Херкуловим задацима (тешко је представити себи кроз какву одисеју је преводилац тек морао да прође ухвативши се у коштац са превођењем овог романа). Сматрајући „Уликса“ стваралачким врхунцем модернизма, Пауновић је изнио своје (једно, али не и једино) читање овог изузетно сложеног и тешко разумљивог романа, рекавши да он заправо представља Џојсову деконструкцију античког мита и изградњу једног новог, савременог мита, подеснијег за данашње друштво и дух времена, у којем су племенитост и узвишеност уступили мјесто површности и бесмислу. Ако погледамо вријеме у којем данас живимо, нешто више од једног вијека од када је прво издање „Уликса“ довело до катаклизме и ерозије дотадашњег поимања књижевности, и тривијалност садржаја који свакодневно преплављује телевизију, интернет и друштвене мреже, сасвим је јасно зашто је Џојсов новоизграђени мит потпуно распршио високе идеале и циљеве старог времена и митова, а његов Леополд и Моли потпуно бацили у засјенак Одисеја и Пенелопу. Данашњи човјек је, као што је писао Хаксли, утопљеник у океану тривијалности, а Џојс је тај непрегледни океан јефтине забаве, конзумеризма и површних задовољстава који је запљуснуо наш живот осликао исцрпљујући све расположиве лингвистичке и књижевне ресурсе енглеског језика, стављајући у средиште обичног, малог човјека са свим његовим врлинама и манама, нама много ближег од великог јунака Хомеровог спјева са којим се баш нешто и не можемо поистовјетити. Као и сви ми, Леополд Блум, животарећи по устаљеном шаблону и репетитивном ритму свакодневице, гуши се, отима и копрца под бјесомучним валовима баналних искустава која нас преплављују из дана у дан, не би ли у њима пронашао неку сврху и смисао. Но ипак, пространство океана је огромно, па и поред муља који нас непрекидно вуче надоле, пред нама се, посвуда, изнад и испод површине, указују многе љепоте и богатства која човјека испуњавају и оплемењују, доносећи му радост живљења и дајући му тај пријеко потребан зрачак наде и смисла његовој умногоме укалупљеној и тривијалној свакодневици. И једна од основних порука коју нам писац шаље у овом роману је управо та да иако је данас много тога обезвријеђено, иако је баналност данашњице многе митове урушила и прегазила, живот обичног човјека, ма колико да нам се покаткад чини једноличним и прозаичним, садржи у исти мах и неисцрпно богатство и моћ која га узвисује до митског, као што је то Џојс показао у овом роману. Стари митови су срушени, као што је примјетио Пауновић, али Џојс је „Уликсом“ изградио и указао нам на неке нове,  у којима смо (анти-)хероји управо ми, обични људи са једним животом који нам је подарен.



На згаришту које је Џојс својом рушилачком и авангардном прозом оставио иза себе, бескомпромисни писац је хтио да овјековјечи своју заоставштину и да његово име занавијек стоји уписано међу доајенима свјетске књижевности. У једном свом писму, Ирац је навео да је овим романом оставио толико мистерија и загонетки да ће професори вијековима полемисати о свему што је у њему намјеравао да каже, што је једини начин да човјек себи обезбједи бесмртност. И када погледамо колико се и дан-данас, више од једног вијека од објављивања „Уликса“, критичари, књижевници и академици занимају за ово безвременско књижевно дјело, покушавајући да одгонетну његове небројене тајне, јасно нам је да је Џојс свој циљ остварио и да је „Уликсом“ стекао вјечну славу и непролазност као што је то своједобно учинио и Хомер са својом „Одисејом“. Оно с чим Ирац можда није рачунао је то у коликој мјери ће његов магнум опус изаћи из елитистичих књижевних и академских кругова и заживјети међу обичним народом, понајприје његовим Ирцима и Даблинцима. Највећу потврду овога затичемо у Блумсдеју, традиционалној прослави која се у част Џејмса Џојса и његовог најчувенијег књижевног лика обиљежава шеснаестог јуна сваке године, почев од 1954. када је уприличен први догађај. Обиљежавајући педесетогодишњицу од дана током којег се одвијају догађаји у роману, организатори првог Блумсдеја, књижевни критичар и угоститељ Џон Рајан и романописац Брајан О’Нолан, у друштву још неколицине људи, кренули су трагом Леополда Блума, слиједећи његов итинерариј по Даблину и оживљавајући Леополдове догодовштине из романа. Ходочашће је започето на врху торња у утврђењу Мартело у Сендикоуву (предграђу Даблина и популарном одмаралишту и купалишту), истом мјесту гдје почиње и радња „Уликса“. Но, како се испоставило, разиграна братија се мало више занијела и запила идући Блумовим стопама, па тако наћефлеисани нису били кадри до краја испратити маршруту Џојсовог протагонисте. И премда ова група ентузијаста и љубитеља чашице није те 1954. године завршила своје ходочашће по Даблину, утрла је пут нечему што ће у наредним годинама прерасти у велику светковину од националног значаја за Ирску и њен главни град и постати, у неку руку, омаж Џојсовој генијалности и његовом бунтовном, иконокластичном роману. Блумсдеј ће, међутим, убрзо надрасти оквире традиционалне ирске прославе и постати међународна манифестација у којој учешћа узимају заљубљеници у Џојсову прозу из цијелог свијета и која се обиљежава у многим другим градовима осим Даблина. Престоница Ирске тог дана постаје поприште различитих културних и забавних догађаја током којих на хиљаде Даблинаца и туриста из цијелог свијета продефилује градом, обучени у традиционалну едвардијанску ношњу – мушкарци у кројеним одјелима и прслуцима са полуцилиндрима на главама и штаповима за шетање у рукама, а жене са дугим хаљинама са високим оковратницима. Приређују се обиласци с водичима током којих поворка прати Блумова луњања, читају се одломци из романа, одржавају јавни и музички наступи и кратке позоришне приредбе у којима се драматизују пробране сцене из дјела, а своја врата отварају многи даблински пабови и ресторани који том приликом на менију нуде пића и традиционална ирска јела и ђаконије које су до танчина описане и приказане у роману. Посљедњих година, захваљујући наглом узлету дигиталних технологија, они који су из финансијских, или неких других разлога, спријечени да крену пут Даблина и 16. јуна буду судионици Блумсдеја, имају могућност да из удобности фотеље фешту пропрате на платформама које нуде пренос уживо овог догађаја, а поред поменутог организују се и виртуелни догађаји који заинтересованима пружају прилику да осјете и доживе дјелић карневалске атмосфере која тог дана опасава крцате улице Даблина.

Велика симболика се крије у томе што је Џојсов „Уликс“ – роман који упоредо сатиризује и слави све баналности и тривијалности у животу обичних људи, уздижући их до митских висина – продро ван граница литерарних и интелектуалних кругова и пронашао свој пут до тих истих обичних људи. Сваки до сада одржан, и сваки сутрашњи Блумсдеј који буде одржан, служи и служиће као неоспоран доказ значаја који „Уликс“ има за немали број Ираца и њихов културни идентитет, као и за многе припаднике других националности свјесне утицаја овог прекретничког романа. С друге стране, на овакавом путу који је усуд намијенио роману којим је Џојс стекао бесмртност, намеће се питање како би сам аутор гледао на овакво фестивалско одавање почасти његовом лику и дјелу, имајући у виду да је управо у „Уликсу“ његов творац добрано искритиковао и извргнуо руглу многе мане и бољке својих сународника – због чега се, уосталом, у њему и јавио незадржив порив да побјегне из своје земље. Питам се, шта ли би Џојс мислио о нечему што би се, можда, из неког другог угла, могло посматрати и као „комодификација“ његовог највећег прозног остварења? Да ли би можда према оваквој судбини коју је доживио „Уликс“ умјетник имао слична, опречна осјећања као што је имао према својим Ирцима: осјећање испуњености и задовољства због планетарног одјека које његово дјело данас има међу ширим народним масама, праћено истовременим згражавањем и разочараношћу због тога што је комерцијализацијом „Уликса“ донекле отупјела сатирична и критичка оштрица коју је писац, у доброј мјери, усмјерио према онима што данас то исто дјело величају и славе док на Блумсдеј раздрагано и усхићено шпартају Даблином слиједећи Блумове кораке.