У Библиотеци Вуковог завичаја у Лозници представљен је први дио књиге "Благоје Јововић -српски херој у вучјој јазбини" о којој је говорила и Марија Јововић, ауторка, кћерка -мјезимица атентатора на усташког поглавника и зликовца Анту Павелића 10 априла 1957. године. Марија је међу Вукове земљаке стигла право из Аргентине, јер, посљедњих година, живи на релацији између Буенос Аиреса и Београда.Кћерка тог великог родољуба, правдољуба, ратника, врсног интелектуалца, који је, захваљујући садашњој власти у Србији, добио и улицу у нашој престоници изазвала је одушевљење Лозничана, што су имали част да је угосте.
 
Професор др Марко М. Миловић, велики познавалац имена и дјела Благоја Јововића, подсјетио је правила из Новог завета – '' Ко тебе каменом, ти њега хљебом'. Својевремено је, рекао је овај угледни правник, и Свети Јован Милостиви који је живио на прелазу из 6. у 7. век, у изгнанству када је бјежао под налетом Персијанаца ка Византији говорио да непријатељу се не треба светити, већ поштовати управо ово правило – ко тебе каменом ти њега хљебом.
 
Тога смо се током историје придржавали, као мало који народ - рекао је професор Миловић, пошто су учесници промоције саслушали пјесму о Јововићу, коју је уз гусле извео Мулутин Ђуричић. -Придржавали смо се учења наше цркве да на зло треба одговарати добром, да на лоше поступке људи не треба одговарати истом мјером. Тако смо се понашали током свих ових вијекова. Светосавски путем смо ишли кроз историју, тако смо васпитавани генерацијама и генерацијама. Нисмо се светили, нисмо освајали туђе територије, нисмо никога прекрштавали, нисмо отимали и присвајали, непријатеље своје смо поштовали... Свјесни смо да овај пут који смо одабрали није ни мало лак, високу цијену смо платили, али нисмо одустајали од светосавског учења. Наши непријатељи нису цикенили овакво наше хришћанско понашање, него смо умјесто пружене руке за узврат добијали убијања, мучења, расељавања, покрштавања, и шта све не само због тога што смо то што јесмо. Управо је наш велики пјесник и музичар Бора Ђорђевић у пјесми ''Само слога Србина спасава'', поводом бомбардовања 1999. године се запитао – ''Знам да постоји договор са небом ко тебе каменом ти њега хљебом али докле тако?''
 
- Вјероватно се то питао и Благоје Јововић -казао је др Миловић. -Због тога се и одлучио, да мало одступи од овог правила и да уради нешто што је тада изгледало немогуће. Познато је многима да ми Срби у 20. вијеку нисмо одступали од ових Светосавских начела, да се нисмо светили непријатељима али прилике или боље рећи неприлике су нас натјерале да одступимо од тих начела. Та одступања су била веома ријетка, али нужна. Управо то одступање, тај изузетак везујем за чин Благоја Јововића. Када сагледамо тежину зла онога у којег је пуцао Благоје, онда морамо посматрати ствари из једног сасвим другог угла. Тежину односно размјере тог зла је немогуће измјерити, никада се неће моћи измјерити, јер му је на души преко милион невино побијених људи од којих је неколико десетина хиљада дјеце, углавном Срба.Шта је радио Анте Павелић и његова војска? На ово питање можемо одговорити питањем – а шта није? Број злочина који су учинили никада се неће утврдити. Који злочин издвојити, које звјерство? Тога је било на претек, не зна се који је монструознији, језивији, а било их је много и на многим мјестима. Који поменути, а да се не огријеши о друга стратишта, да не умањим њихов значај, јако је тешко. Од мора до ријеке Саве, од Лике до Дрине, свуда су Павелићевци, да их тако назовемо затирали српски народ. Када би набрајали све злочине, жртве, начине убијања, мучења, иживљавања и томе слично требали би нам дани и дани. Вјерујем да многи од нас не би издржали да слушају те страхоте. Озбиљно би нарушили своје психичко здравље када би чули детаље, језиве детаље о томе како су убијани по налогу Анте Павелића.

Подсјетио је да је једино Независна држава Хрватска на чијем је челу био Анте Павелић имала концентрационе логоре за дјецу. Једини у свијету до сада. У питању су логори Јастребарско и Сисак, мада су и у другим логорима постајала одјељења за дјецу. Логор у Јастребарском је основан 12. јула 1942. године управо према одлуци поглавника Анте Павелића. За три мјесеца је умрло у том логору најмање 449 дјеце, углавном са подручја Козаре и Кордуна а према неким подацима је за то вријеме умрло 768 деце. Пазите , само у том логору, а дјецу су убијали у свим логорима које су држали.
 
Размишљајући који посебно да издвојим злочин усташа Анте Павелића, опредијелио сам се за Пребиловце, иако је у Јасеновцу, Козари, Градишки али и на другим мјестима страдало много више невиних Срба.

Зашто баш Пребиловци? Зато што се о размјерама страдања у овом селу чуло скоро на свим меридијанима свијета, те у том смислу наводимо и оцјену листа – Асахишимбун (Асахи Схимбун) из далеког Јапана, изнијету 1999. године у којем се каже да су Пребиловци село које је највише страдало у Европи, а да је међу четири најстрадалнија села у свијету у Другом светском рату. Пазите , на земаљској кугли када је цио свијет био у рату, у којем страдало десетине милиона људи, ово мало село од хиљаду душа је проглашено међу четири најстрадалнија у свијету, а прво у Европи. За оне који не знају само ћу рећи да је у питању покољ учињен у августу мјесецу 1941. године када је од хиљаду српских житеља тог села убијено њих 826, и то углавном жене и дјеца. О начину како су побијени нећу сада говорити, али констатација овог јапанског листа довољно говори за себе. Можемо само замислити, а прије ће бити да не можемо то замислити како су страдали.

Лозничани су великим аплаузима поздравили и испратили кћерку див јунака из племена Бјелопавлића, чије је прича, као дио књиге, о оцу, изазвала велике емоције, гдје се, како је рекао врсни историчар из Лознице, мр Ђорђе Вукмировић, докторанд историје да је њен ДНК "слика и прилика бесмртног њеног оца и српског сина за понос". Указала је на културу сјећања и на све друго за шта се залагао и борио њен отац до посљедњег даха, као чедо посвећено максимално и својим чељадима и роду за које је увијек имао и љубав, и жељу, и снагу и храброст, па чак и неустрашивост.

- Благоје Јововић је јунак у рангу Милоша Обилића и Гаврила Принципа и, по мом мишљењу, представља баш ту српску слободарску вертикалу. Убити Анту Павелића, под чијом је палицом масакрирано стотине хиљада Срба, Јевреја и Рома представља одраз највиших патриотских идеала. Зато је била велика част учествовати на овој књижевној вечери, сједити поред ћерке Благоја Јововића, као и подсјетити на чињеницу да се геноцидна усташка творевина, Независна Држава Хрватска, простирала до Дрине, која се у више наврата црвенила од српске крви, што је за нас Лозничане опомена, али и подсјетник да се спирале мржње, зла и насиља никоме и никад не понове.
 
Мирјана Пејак, која је била модератор, надахнуто, емотивно, занимљиво указала на значај тог дјела, његовог јунака, дјелања његове кћерке и свих оних који их слиједе.

- Библиотека Вуковог завичаја континуирано посвећује пажњу нхеговању културе сјећања, и у том контексту смо приредили вечерашње дружење са Маријом Јововић, ауторком књиге ,,Благоје Јововић - српски херој у вучјој јазбини -рекла је Мирјана Пејак. - Посебну захвалност дугујемо новинару и публицисти Владимиру Митрићу, на чији приједлог, и уз чију помоћ је организована ова промоција. Сматрам да је важно говорити о жртвама и злочинима, како из пијетета према страдалима, тако и због жеље да се зло никад и никоме не догоди поново. Свака тишина би могла да значи саучесништво, а то дозволити не смијемо. Ако бисмо ћутали о ужасним, људском уму незамисливим убиствима недужних, то би било као да дозвољавамо да поново умру.

Постоји симболика у томе што се, истакла је Мирјана Пејак што се баш у Библиотеци Вуковог завичаја говори о српском хероју Благоју Јововићу, великом поштоваоцу дјела Вука Стефановића Караџића, посебно у сегменту рада нашег великана културе на прикупљању народних пословица и умотворина, које је Јововић радо цитирао. и додала :

-Захваљујући разумљивој и дирљивој потреби Марије Јововић да у форми монографске публикације одбрани истину о свом оцу, јер Благоје Јововић је био рука правде, она је вечерас дошла у походе Вуку, и нама је част да је дочекамо. Ако је истина императив, а јесте, онда нико од Марије није позванији да говори о Јововићу, јер ова часна и храбра жена је, на основу казивања свог оца - аутентични свједок сегмента српске историје који је дуго био енигма, и памти све оно што јој је Јововић, након разговора са митрополитом Амфилохијем повјерио, одлучивши да после скоро пет деценија проговори о ријешености да по цијену сопственог живота,  и живота најмилијих и будућих потомака (јер ни настрани апологети злочинца не заборављају ко је био анђео освете) пресуди непоменику - крволоку Срба, Јевреја и Рома и водећем идеологу геноцида почињеног у НДХ.