Јулијанска Нова година, позната још као Стара или Православна, код нас најпознатија као Српска нова година, слави се 13. на 14. јануар по грегоријанском календару, или 1. јануара по јулијанском. Иако није званична Нова година, радо се празнује у балканским земљама, попут Србије, БиХ, Црне Горе, Македоније, православним дијеловима Хрватске, али и у источним земљама: Русији, Бјелорусији, Украјини, Јерменији, Молдавији и Грузији.
Занимљиво је да традиција прославе јулијанске Нове године постоји и у неким њемачким кантонима у Швајцарској, као и у неким дијеловима Шкотске.

Већина људи сматра да се ова Нова година слави као старокалендарска, према времену које је установио Јулије Цезар. Иако се најчешће назива Православном, јер је славе, углавном, православни народи, па, чак, и дио православне заједнице у Јапану.

Код нас она има посебан значај, јер је настала као знак отпора према онима који су покушавали да уздрмају српски идентитет.

Прослава Српске нове године била је заступљенија у градским срединама, јер се на селима већи акценат стављао на прославу Божића. Тек у посљедњим годинама 20. вијека она се прославља масовније. Од тада се организују дочеци по градским трговима, клубовима и ресторанима.

Већина грађана Српској новој години не придаје значај или је слави скромније него Нову годину.
 
Нова година као пагански обичај

Прослава нове године је стари религијски, друштвени и културни догађај. Као и многи други обичаји и она је осавремењен пагански обичај који потиче из прапостојбине старих Словена, а касније су јој старосједиоци додавали своје обичаје.

Прослава Нове године има различите форме, традиционалне и оне чудне, али заједничко је то да људима омогућава да се мало опусте и растерете након дуге и напорне године. Она представља обнављање живота готово у свим традицијама.

У нашим крајевима она почиње да се слави, највероватније, од 9. вијека када је већина Јужних Словена прихватила хришћанство. Српски стари обичаји су спој старословенске и старобалканске традиције. Оно што би сви Срби требало да знају, јесу обичаји који овај празник чине тако посебним. Поред свечане трпезе и укусне хране, важно је да Православну нову годину проведете уз присуство најближих и у веселој атмосфери.
 
Међутим, обичај који се највише поштује јесте одлазак у цркву и молитва за срећну и берићетну годину, као и за здравље, љубав и слогу најближих. Увече, 13. јануара, обичај је да се укућани окупе око свечаније трпезе, а тачно у поноћ сви присутни се љубе и честитају једни другима.

Првог дана нове године, ручак се служи раније, а старински обичај је био да се једе глава од божићне печенице. Обично се за ручак на Мали Божић пече неки љепши комад меса и служи свечанији ручак.

Црква испраћа стару и дочекује нову годину не уобичајеним слављима, већ на духовни начин, молитвама и богослужењима, али и благосиља све пристојне прославе. У духовном смислу, Нова година постоји онда када неко, од оних који живе у небризи, почну да брину за своје спасење.

Пошто је Нова година почетак свих дана у години, то би у тај дан требало да човјек преиспита себе и своја дјела, како би првог дана у Новој години кренуо и новим путем који води у Царство Божије. У тај дан човјек би требало да сабере своје мисли, али мисли достојне хришћанства, које би могле да управљају свим његовим дјелима током цијеле године. Суштина поменуте промјене састоји се у томе да човјек, од тог тренутка, живи за Бога и ближњега свога, а не више само за себе као раније.