Мир Божији, Христос се роди!

Прошло је, ево, више од двије хиљаде година откада је у Витлејему, јудејској варошици надомак Јерусалима, неки неименовани провинцијски чиновник Римскога Царства записао два имена, Јосиф и Марија, а вјероватно је неког одсљедећих дана, у току пописа становништва, дописао још једно име, име Исус, како је названо новорођено чудесно Дијете.

Записао их је са једнаком равнодушношћу са којом је записивао и сва остала имена приликом пописа, и не слутећи да записује јединствену, непоновљиву Личност, Дијете Које ће заувијек подијелити историју на историју до Његовог Рођења и на историју по Његовом Рођењу, а човјечанство на оне који су безусловно за Њега, на оне који су против Њега и на „трећи род”, оне „млаке” који су час за Њега, час против Њега, али увијек са „задршком” и „одступницом”. Поменути пописивач није ни сањао да новорођено Дијете, односно Његово необично име Исус (Спаситељ), представља највећи Дар неба земљи: Њега и Његово име благовијестио је свети Архангел Гаврило Пресветој и Пречистој Дјеви Марији, потоњој Мајци Његовој, а тиме и Мајци свих нас. Та Личност и то Име Залог је помирења Бога и Човјека послије човјековог отпадништва од Бога кроз гријех, Залог ослобођења рода људског од гријеха, смрти и ђавола.

Колико би се он тек зачудио да му је ико казао да су о Божанском Дјетету, Рођеном у пећини, у убогом склоништу
пастирâ, и положеном не у колијевку, већ у обичне јасле за стоку, знали и говорили древни пророци вијековима прије настанка Римскога Царства?

Да, чиновник је записао име тек рођеног Дјетета, ако Га је уопште записао, вјероватно и не видјевши Га. О том Дјетету, међутим, пророковали су, експлицитно или имплицитно, свети пророци Исаија и Михеј, као и други старозавјетни чувари и учитељи вјере у Једнога, Јединог и Истинитог, Бога и Господа свијета и човјека.
Бог – Дијете! Христос се роди! Какво чудо, каква тајна, каква благовијест, каква радост, мајка свих наших радости!
Али не заборавимо: у свакоме од нас, до краја овоземаљског живота, живи дијете. Откривење Божије, даровано нам у Христу Духом Светим, упућено је управо дјетету у нама. Дијете у нама захвално одговара Богу за радост Божића, радост за коју оптерећени, посустали, цинични свијет „одраслих” више није способан. Част изузецима, наравно! Дијете је без родитељске љубави, бриге и заштите беспомоћно, али је и биће заједнице по преимућству, јер не може да живи сâмо, без других, без породице, без љубави.

Богомладенац Исус је по Својој људској природи, такође, био беспомоћан, уз то одмах по Рођењу угрожен мржњом и смртном пријетњом од стране обласног тиранина Ирода, опијеног својом моћи и влашћу, али апсолутно несвјесног да то новорођенче, у којем види свог будућег конкурента у надметању за власт, он не може убити. Јер, Оно и није „цар јудејски”, него Цар небески, Богочовјек који није дошао у свијет да господари него да буде „свима слуга” и да Себе жртвује „за живот и спасење свијета”. Улази у срца наша и осваја их, али не страхом, не доказима Своје божанске моћи, већ искључиво љубављу. Не види у нама робове и слуге, него Своју „малу браћу”. Њега, Богомладенца, Богодијете, можемо истински вољети само када смо душом и срцем дјеца.

А шта видимо данас, у свијету и код нас? Да ли дјетињство и дјецу воле људи, одрасли, али отпали од Бога, када без гриже савјести убијају десетине хиљада дјеце? Није важно чија су то дјеца, палестинска, арапска или јеврејска, руска или украјинска, или нека друга, међу њима и српска дјеца; самим тим што су дјеца, она припадају Господу, Животодавцу и Промислитељу, али и свима нама, васељенској породици званој човјечанство. Ко је имао право да, на питање о неких пола милиона дјеце коју је НАТО-војска побила у Ираку, одговори да се то, упркос суровости, исплатило? Ко је дао право Хамасу да јеврејску дјецу отима и држи као таоце, а ко израелској војсци да за непуна два мјесеца побије неких осам хиљада невине палестинске дјеце, скоро половину од свих убијених? Ко је имао право да осуди на смрт дванаест српских беба, прије више од четврт вијека у Бањалуци, све у име миротворних санкција? Ко је имао право да убије дјевојчицу Александру Зец и цијелу њену породицу у Загребу, малу Милицу Ракић у Батајници, српску дјецу у Гораждевцу код Пећи? Ако наставимо да набрајамо жртве дјечје Голготе, од Дахауа и Аушвица, Јастребарског и Јасеновца, до данашњих стратишта широм свијета, ова божићна порука, драга дјецо наша духовна, претвориће се у бескрајну тужбалицу. Треба додати и злокобну чињеницу да су одрасли успјели да створе друштво у којем је све више и дјеце насилника, дјеце злочинаца. Примјерâ је много, – у Америци, у Европи и другдје, – али, нажалост, и усред Београда: школа „Владислав Рибникар” довољно о томе говори.

Све вас, браћо и сестре, позивамо на усрдну покајничку и очишћујућу молитву за дјецу и за све људе у нашем народу, овдје и у расејању, особито за напаћени, али усправни, вјерни и храбри српски народ на Косову и у Метохији, као и за све људе и народе на земљи. У туробној стварности данашњице наш једини одговор, достојан наше православне хришћанске вјере, јесте божићно славословље.

Зато: „Слава на висини Богу и на земљи мир, међу људима добра воља!”

Молимо се за мир свуда у свијету. Апелујемо на вас да се борите за светињу брака и породице, нарочито, пак, за
узрастање дјеце „у страху Господњем”, што значи у побожности и честитости, а не у робовању саможивости и
болестима зависности.

Честитајући свима вама, браћо и сестре, и овај Божић, као и наступајућу Нову годину доброте Господње, призивамо на вас благослов Бога и Оца, нас ради Рођенога Сина Његова Исуса Христа и Светога Духа, од Којега – и Пречисте Дјеве Марије – Он и би рођен, уз сверадосни божићни поздрав:

,,МИР БОЖИЈИ – ХРИСТОС СЕ РОДИ!’’