Живио је онако како је проповиједао - часно и поштено, пун племенитости, доброте и љубави којом је зрачио. Иако је од његове физичке смрти прошло 14 година, значај свега што је говорио и како је живио није ништа мањи.

Патријарх српски Павле, рођен под именом Гојко Стојчевић, био је 44. врховни поглавар Српске православне цркве од 1990, а преминуо је на данашњи дан 2009. године. Пуно име и титула гласили су Његова светост архиепископ пећки, митрополит београдско-карловачки и патријарх српски Павле.

Он и брат Душан рано су остали без оба родитеља, па је бригу о њима преузела очева сестра Сенка коју је патријарх називао другом мајком. Основну школу завршио је у Кућанцима, нижу гимназију у Тузли, а вишу гимназију и шесторазредну Богословију у Сарајеву.

У Београду је 1936. године уписао Богословски факултет, а ванредно је завршио и више разреде Шесте београдске гимназије да би упоредо уписао и Медицински факултет на којем је стигао до друге године студија. Завршио је Богословски факултет у Београду, гдје га је затекао Други свјетски рат.

У прољеће 1942. године његов школски друг јеромонах Јелисеј одвео га је у Манастир Свете Тројице у атару села Дучаловићи код Лучана, одакле се 1944. године запутио у Бању Ковиљачу гдје је радио као вјероучитељ и васпитач у дому за дјецу избјеглу из БиХ.

Те године је оболио од туберкулозе, па је, из здравствених разлога отишао у манастир Вујан у селу Прислоница између Чачка и Горњег Милановца, гдје је био до 1946. године и излијечио се од тешке болести.

Замонашио се 1948. године у манастиру Благовјештење у Овчарско-кабларској клисури и добио име Павле које му је дао игуман Јулијан Кнежевић. Био је сабрат манастира Рача у Подрињу, а радио је и као помоћни наставник Богословије "Светог Кирила и Методија" у Призрену. Од 1955. године двије године је био на постдипломским студијама у Атини.

За епископа рашко-призренског изабран је 29. маја 1957. године и на Косову и Метохији је провео 33 године.

Изабран је 1. децембра 1990. године за 44. патријарха Српске православне цркве, замијенивши болесног патријарха Германа, а устоличен 2. децембра 1990. године у Саборној цркви Светог архангела Михаила у Београду и тада је поручио да му је једини програм рада - јеванђеље.

На трону Светог Саве као патријарх српски био је 19 година, а у његово вријеме основана је Академија Српске православне цркве за уметност и конзервацију, у школе је враћена вјеронаука, а Богословски факултет поново је постао саставни дио Универзитета.

Градио је нове цркве, обнављао старе и порушене, посвећивао и монашио нове свештенике и монахе. Често је путовао, обилазио и служио у свим мјестима своје епархије.

Као епископ рашко-призренски свједочио је у Уједињеним нацијама, пред многобројним државницима, о страдању српског народа на Косову и Метохији. Писао је извјештаје Светом синоду о тешком положају Срба и православне цркве на Косову и Метохији. И сам је био физички нападнут од Албанаца неколико пута.

По епархији се углавном кретао пјешке, од Пећи до манастира Пећке патријаршије, од Приштине до манастира Грачанице, а гдје није могло пјешке, ишао је аутобусом.

За патријарха Српске православне цркве изабран је 1. децембра 1990. године, и то за живота претходног патријарха Германа због његове дуготрајне тешке болести, а на приједлог љекарског Конзилијума Војномедицинске академије. У трон пећких патријарха устоличен је 22. маја 1994. године у манастиру Пећка патријаршија.

Литургију је служио сваког јутра у Патријаршији и причешћивао се, а свако вече је био на вечерњој служби у Саборној цркви. Увијек је собом носио Свето писмо и молитвеник.

И по Београду је углавном ишао пјешице или градским превозом. Живио је аскетским животом, сам је шио и крпио одијело и ципеле, а обављао је и неке мајсторске послове у Патријаршији. Због свог скромног начина живота, био је изузетно поштован међу вјерним народом Српске православне цркве.

Веома исцрпљен и са јаком упалом плућа примљен је на лијечење на Војномедицинску академију у Београду 13. новембра 2007. године. На опоравку и лијечењу провео је двије године, све до своје смрти. Патријарх српски Павле преминуо је у недјељу, 15. новембра 2009. године око 10.45 часова.

Поводом његове смрти била је проглашена тродневна жалост у Србији. Три дана, све до сахране 19. новембра, његово тијело било је изложено у Саборној цркви, гдје су колоне вјерника долазиле да му одају почаст. Ред се од Саборне цркве простирао дуж Улице краља Петра, Кнез Михаилове до палате „Албанија“.

Према сопственој жељи израженој у тестаменту, сахрањен је у манастиру Раковица.

Одликовања

Патријарх српски Павле био је добитник бројних одликовања и награда, а поводом 100 година од његовог рођења у Србији је била објављена поштанска марка са његовим ликом.

Блаженопочивши патријарх српски за живота је одликован државним Орденом Немање првог степена, Орденом Карађорђеве звезде првог степена и руским орденом "Достојанство" за значаја који је имао у данима искушења кроз које су српски народ и Црква прошли, био је почасни предсједник Фонда за Косово и Метохију, а добио је и награде - Међународног фонда за унапређење јединства православног народа и Фонда Светог апостола Андреја Првозваног.
Гимназија у Раковици понела је његово име, а 2018. године подигнут му је споменик у Ташмајданском парку и двије године касније у Палама.

Неколико улица широм Србије понијело је његово име. Патријарх Павле остао је упамћен као човјек мира и поштовања међу људима ма које вјере били, а његови најближи сарадници свједоче да се непрестано молио и никада ништа није затражио за себе.

Био је почасни доктор Богословског факултета и Академије Светог Владимира у Њујорку. Говорио је грчки, руски и њемачки језик.

Патријарх Павле објавио је двије књиге - "Питања и одговори чтецу пред производство" и "Девич, Манастир Светог Јоаникија Девичког".

Лична библиотека патријарха Павла припала је фонду Библиотеке Патријаршије Српске православне цркве и има статус културног добра, а чува се у просторијама конака Манастира Светог архангела Михаила у Раковици.