Извор: Глас Српске / Курир

Александар Аки Рахимовски је био глас загребачког рок састава, а Хусеин Хасанефендић Хус њена машина и мотор. Знао је још као тинејџер да ће имати свој бенд. Из породице је наслиједио љубав према уметности и спорту. Тренирао је хокеј. Написао је неке од највећих рок хитова, али и продуцирао албуме Хаустора и Плавог оркестра. Послије смрти вољеног пријатеља и првог вокала у групу је дошао нови пјевач Игор, а Хус себе на сцени види још много година.

Он је за Курир дао велики интервјуу, а ми вам преносимо најзанимљивије дијелове.

Најстарија слика

Најстарија слика коју могу дозвати је неко двориште и милион мрава на гомили. Не знам због чега је то тако, али сам и касније кроз живот неколико пута видио исту ситуацију. То ми је дословно прва слика које се сјећам. И да, сјећам се мале ријеке која иде уз тротоар и ја чучим и бацам неке гранчице и играм се. То су моји бродови...

И онда ме је у једном тренутку ударио ауто. Покушао је да се паркира, али ме није видио и тако. Нису ме родитељи тад изгрдили јер сам био неопрезан, довољно сам био кажњен траумом коју је незгода изазвала. Није то било ништа драматично, јер сам био на тротоару.

Бањалука

Рођен сам у Бањалуци, а цио живот провео сам у Загребу. Прича иде овако, моји су били сиромашни. Тата је био на ликовној академији, а мама је била фармацеутски техничар. Кад је требало да се родим, мама је отишла у Бањалуку код своје мајке. Баку с мамине стране нисам упознао, јер је убрзо након тога преминула. Да ли је нека случајност или нешто друго што сам рођен у Бањалуци, стварно не знам. Немам сјећања одатле, јер нисам тамо живио. Провео сам можда неколико мјесеци као беба, док је мами требала помоћ. Сва моја сјећања су заправо из Загреба. Имали смо доста родбине тамо и ја сам знао да идем тамо као момак, али ми је увијек било досадно. А у Брчком, гдје је живјела линија по тати, било је мушко друштво, па је било пуно забавније.

Име сам добио по деди. Тата ми је превео значење и рекао је да је то "лијепи господин". То лијепи је нешто што нема везе са мном. А овај други дио, господин, па покушавам се одржати у том свијетлу.

Дјетињство

Јединац сам, што ми је било јако гала док сам био мали. Сва пажња је била усмјерена на мене. Сада нисам таквог мишљења. Заправо, јако бих волио да имам сестру или брата. Или, још боље, и једно и друго. А школа? Док год је школа ишла на памћење, био сам одликаш. Онда кад је требало да почне да се учи, све се мијењало. То је било због интересовања. Већ у седмом, осмом разреду сам почео да свирам и гледам цуре. Моје школовање је заправо било кубурење, али нема везе, снашли смо се.

Као и сви клинци тражио сам себе. Заправо, тражио сам нешто што би ме забављало. Моја фамилија је спортска, сви су везани за спорт. Било је некако природно да пробам и ја да се нађем ту. Међутим, појавила се гитара и тад је све било готово.

Тамбура

Али није била гитара једини инструмент који сам свирао. Не, не. Ту је била тамбурица. У основној школи, у којој сам завршио прва четири разреда, нисмо имали неки избор секција у понуди. У то вријеме регистровао сам електричну гитару као неки чаробни звук који ме испуњава. Међутим, нисам имао гдје да вјежбам, а у школи је била нека тамбурашка секција. Била је слична гитари, има жице и трзалицу. Хајде да пробам. Свирао сам прим. То је заправо био први инструмент који сам узео у руке. Фантастично искуство, кад видиш како свирају, како су синхронизовани, невјероватно је. Ипак, то није мој живот.

Прва гитара

Тата ми је купио прву гитару, која је била акустична. Онда сам ја скупљао неки новац и успио сам да импровизујем нешто. Метнуо сам пикап и укључио је на стари радио. Није то било пуно гласније од онога како је гитара звучала, али се чуло на звучницима. Мени је у том моменту било довољно.

Битлси

Нисам се због Битлса заљубио у рокенрол, као што мисле. Заправо, први контакт са електричном гитаром су били Дилан, Един и Шедоузи. Ти инструментали су ми били фантастични. Тата ми је то објаснио, јер нисам знао како то функционише. Битлси су се појавили много, много касније. Заљубио сам се прво у гитару, а онда неколико година касније у њихову музику. Не знам како да ти опишем то нешто што су они мени представљали. Кад бих чуо њихову музику, преплавио би ме неки чудан осећај. Не знам да ли сам икада касније слушајући музику имао такво откриће и осетио ту благост. Била је то фасцинација и дефинитивно је у великој мјери утицало на мене.

Прозор

Прва озбиљна група коју сам направио звала се Златна компанија. Било је и ранијих варијанти, али ово је било озбиљно. До тада смо глумили саставе. Свака улица је имала по један. Немам појма како смо и шта смо производили од музике. Знаш шта је ту било интересантно? Испод мог прозора је био мали паркић. У њему су се скупљали старији дјечаци, који би увече свирали. Око њих су сједеле цуре. Ја сам био четврти разред, а они седми, на примјер. Гледао сам их и био сам фасциниран њима. На крају сам и успио да дођем до њих, па су ми и објашњавали неке ствари.

Прва пјесма

Одмах сам почео да пишем своје пјесме. Не сјећам се како се звала, али се сјећам стихова "Не, не желим љубав", то ми је остало у глави. Интересантно је што не могу да се сјетим имена. Кад су ми момци показали неколико трикова и неке основе, све је ишло једноставније.

Почеци

У једном моменту смо се преселили из Савског гаја у центар Загреба. Наравно, наставио сам да свирам. Тада сам и упознао неке музичаре. Први ангажмани били су заправо у Андерграунд паб бенду. То је био тај први корак према нечему озбиљнијем. Имали смо праве инструменте и два или три наступа пред публиком. Онда су поново кренула та унтрашња тражења међу члановима и бенд се распао. Онда сам имао бенд који се звао Аб ово и у то вријеме сам упознао Ненада Зубака. Имао је кућу на Цвијетном. Код њега се стално свирало, јер би му родитељи викендом ишли негдје. Ми бисмо одмах дошли са инструментима. Ко се нашао при руци, свирао је у бенду.

Добру ствар смо урадили с групом 220. Ми смо и даље свирали, долазили смо на Врбик и молили да нас у паузама пусте да изађемо на бину. И сад, кад год смо наступали, колико год то кратко било, добијали смо позитивне реакције. Имали смо добар репертоар. Драго Млинарец је то схватио и узео нас код себе. Тако је почела прича с групом 220. Свирали смо углавном викендом - петак и субота. Знало се заломити па смо свирали и у Лисинском и Дому спортова, додуше у малој дворани. Клубови су били наш почетак. Нема доброг малог бенда који није пекао занат кроз клубове. Кад смо објавили албум, некако смо се опет подјелили међусобно шта ко преферира у музици. Сви смо вољели рок и албум је имао пуно дијелова гдје се мијењао ритам. Мени је онај класичан рокенрол био једнако драг. Међутим, ту су кренула креативна размимоилажења. Ми смо као млађи вукли на једну страну, а он је био мало озбиљни па је имао своју. Зубак је тада одлучио да неће пејвати, јер то није културна улога. Склопили смо неки џентлменски споразум да објави албум под својим именом, а да нама остави назив групе 220.

Кад смо почели радити с новим пјевачем, та размимоилажења су била све већа. Пронашли смо Акија у Загребу. Он је званично дошао као вокал у групу 220, у неком тренутку је био пјевач те групе. То је била 1975. година. Видиш како је то чудно. Ми смо у то вријеме знали да снимимо албум, направимо турнеју и да нам опет остане слободног времена. Имам утисак као да су те године трајале много дуже него ове сад. Чудно, зар не?

Да преживимо

Имао сам 21 годину, а Аки 20. Пази, у једној години се све издешавало. У то вријеме смо Аки и ја морали да издржавамо сами себе. Он је дошао из Скопља у Загреб, а ја сам одбио да одем с родитељима у Брчко. С непуних 17 година сам почео да живим сам у Загребу. Тата ме је питао могу ли да живим сам, да ли ћу моћи да се издржавам. Рекао сам му да имам од чега да живим и он је рекао: "У реду." Наравно, требало је да се ради како би се преживјело. А Аки и ја смо били једини који смо морали да радимо да бисмо нешто јели. Све је то водило томе да се група 220 распала и онда смо нас двојица покренули Парни ваљак. Прикључио нам се и Јурица Пађен. Ту је почетак приче о Парном ваљку...

Име

Први наступ Парни ваљак је имао у Београду у Хали спортова, а и деби албум нам је објавио ПГП, а не Југотон. Имали смо један озбиљан проблем на самом почетку. Прво гдје је запело биле су пјесме. Требало нам је нешто што би се вртјело на радију, да бисмо одскочили. Међутим, то ствара притисак и очекивања. Менаџер Владимир Михаљек Миха се досјетио медијског трика "Сад ћемо ми да средимо пјесме о Парном ваљку". Тако је и настало име. Док сам био у групи 220, имао сам пјесму "Ја сам парни ваљак", али није дошла на ред да се сними, јер смо се распали. Кад је почео нови бенд да вјежба, почели смо да разговарамо и о имену. Једна од првих пјесама које смо вјежбали је била управо та. Покојни Златко Миксић Фума, који је био басиста, рекао је: "Ја нешто размишљам. Ако ће се сингл звати 'Ја сам парни ваљак', хајде и ми да будемо Парни ваљак." Сложили смо се. Није нам било ни на крају памети да ће то остати и да ће се све тако издешавати.

Шта да радимо?

Нисмо били у стању да забиљежимо Акијев глас. Нико није могао да нам помогне, ма ни продуценти. Нисмо могли уловити енергију коју смо имали уживо. Уживо смо разваљивали. Свирали смо масовно. Наша филозофија је била морамо сломити село по село. Кад нисмо имали добру реакцију, повлачили бисмо се у гардеробу, испичкарамо се и вратимо на бину. Морало је да се чује у публици: "Дођите нам опет, дођите нам опет." Тако смо расли. Уживо смо били добри, али то нисмо успјели да забиљежимо на траци, све док нисмо отишли у Милано. Тамо је човјек снимио Акија како стварно пјева. Ми смо њега до тада чули како пјева на бини, а у студију је пјевао као неки мали човјек. Потпуни парадокс. Први снимци су били проблематични, било је свега. Да нисмо имали концерте који су нас изградили, не бисмо опстали.

Нема зле крви

Намеће се питање новог распада. Није било упитно да ли ћемо се распасти. Било је момената унутар бенда. Али који их није имао? Прва постава је одрадила значајну фазу. Међутим, дошли смо до момента кад смо схватили да даље нећемо моћи тако. Златко, који је био доста старији од нас, био је звијезда. Он је био стара школа, није се дао макнути. То је њега фурало, био је као морски пас у акцији. Чим смо почели мало другачију форму, он се није сналазио. Никада међу нама није било зле крви. Са свима смо у добрим односима. Није било лоше вибре, осим жеље да се иде напред.

Прекретница

Одлазак у Милано је био пресудан за нас. У том тренутку се нешто битно боље десило у начину на који ми то радило. Онда смо имали прве озбиљне хитове. Битно нас је промјенила публика. Кад је "Страница дневника" заживјела и постала хит, почели су се пунити много већи простори. Почела је да долази женска публика, а за њима стижу и мушкарци. То нам је омогућило да мало мирније радимо, иако нас је оптерећивао слиједећи корак. Имали смо срећу да су након албума "Градске приче" дошле "Вруће игре", које су још дигле изнад причу, иако се између та два албума малтене цијела постава промјенила. Мислим да су пјесма "Страница дневника" и албум "Градске приче" били највећа прекретница.

Нови вал

Нови вал је тешко објаснити. Скупило се неколико бендова који су успјели нешто да направе. Загреб је имао у једној фази ту неку причу о својој поп-рок школи. Имали су јака имена. То је била прва фаза с бендовима који су се појавили паралелно с том музиком. Онда је дошло до затишја, па су се поново појавили бендови који су почели да заказују југословенске турнеје. Пуно тога се издешавало. Настала је ренесанса музичке сцене.

Продуцент

Оно што сам разумио могао сам предати даље, новим нараштајима. Док год су бендови снимали уживо, без програмирања, а онда је све отишло па-па. С друштвом сам продуцирао бендове који су експлодирали. Радио сам и Хаустор, Плави оркестар, Патролу... Доста тога. Џони Штулић је исто могао рећи да је ушћарио на томе што смо се упознали, јер сам му изгурао почетак каријере. Није био комуникативан лик да би нешто направио, али небитно. Кажем ти, волио сам то да радим док се није промјенио приступ снимању. Ја сам стара школа, треба ми жива свирка.

Рат

Не знам шта би било да није било рата, јвероватно не би настале неке пјесме. Имао сам порив да напишем неке пјесме, као што је "Повратак ратника" или, на примјер, "Ловци снова", у којима сам желио да кажем то што ми је било у глави. Ко ће га знати шта би било. Сумњам да бих престао да свирам, јер не видим никакав разлог. Вјероватно би било много веселијих пјесама, али ко ће знати. Не волим да размишљам и говорим о том времену, јер је веома тешко. Свако има своју перспективу тога. Био сам згрожен самом ситуацијом, да се у ово вријеме ратује, да нисмо довољно еволуирали да не можемо да се договоримо. Нисмо се плашили за нашу музику, ни безбједност у другим земљама. Врло је једноставан разлог. Ко ће доћи на наступ? Претпостављам да ће доћи људи који воле бенд, препознају његов сензибилитет. Зашто би био проблем? Шта смо ми криви, или било ко? Нисмо имали никакве ситуације ни прије ни послије рата. Увијек смо имали публику која је позитивно зрачила. Није било страха.

Раскид

У једном моменту се Парни ваљак растао. Пуно ствари се скупило. Заситили смо се, а и ја сам се уморио. Темпо је био убитачан. Послије распада Југославије нам се смањило тржиште, нестала је регија као прича. Остале су Хрватска и Словенија. Мала Хрватска и још мања Словенија. Не можеш да егзистираш и држиш ниво, а ми смо се трудили максимално. У тим временима је то постало све теже и теже. Нисам хтио да доживимо тужну судбину и да се то што смо до тог тренутка постигли само стрмоглави. Хајмо стати, пријатељи. Тридесет година смо издржали. Знаш, нико није ни сањао да ћемо доћи дотле. Прву турнеју смо имали са Ју групом, они су тада славили пет година. Нама је то изгледало невјероватно. Тих тридесет година сам с поносом гледао.

Хајмо из почетка

Међутим, ништа се није десило, Аки није успио. Заправо нико није успио соло. Сви смо се снашли, али нисмо направили ништа у музици. Аки је објавио албум који је прошао тако, никако. Објективно ништа. Финансијски сам одлично прошао, али нисам имао бенд и то задовољство које ми је недостајало. Албум ми је објављен у Пољској и брзо је постао златан. Добио сам неку потврду и финансијски ми је то тржиште донијело мир или шта год. Та жеља да наставимо је била јача од свега. Није био план да престанемо на неко вријеме па да се вратимо. Једноставно се све тако десило. Није било због пара, немој да развијаш филмове у глави. Нашли смо се случајно у Клубу глазбеника у Загребу. Сви! Долазили смо због провода, а једну сриједу смо се нашли сви. Била је ту комплетна Ваљкова постава. Попели смо се на бину у једном моменту и почели смо да свирамо и то је било то. Идемо поново!

Жути картон

Вијест о Акијевој смрти нас је затекла. Било је најаве коју смо сви озбиљније схватили од њега. Прво је доживио мождани удар. Била је то лагана најава будућег проблема, што се каже жути картон. Говорио сам му да се сабере. Био је боемчина, рокенрол Тома Здравковић. Свака част! Да смо били тако велики бенд у Америци, имао би тим доктора и скакутао би без проблема као Мик Џегер. Било је болно. Разговарао сам то јутро с њим и звучао ми је добро. Знао сам по гласу како се осјећа. Био је срећан, добре воље. Два сата касније су ми јавили да је умро...

Акију у част

Тај шок смо залечили припремама за опроштајни концерт. Најавили смо били Арену прије његове смрти, све би било регуларно, али смрт нас је спријечила. Одлучили смо да ништа не отказујемо и да само преиначимо у концерт Акију у част. Онда смо на молбу града направили концерт и у Пули, јер је Аки имао посебну везу с њима. Окупирали смо се тиме и нисмо ни стигли да жалимо. Покрили смо тај тип емоција концертима које спремамо и ентузијазмом људи који су хтјели да буду гости. Знаш, било је и разочарења од његових пријатеља, који нису хтјели да се појаве. А ми? Ми смо тек након Пуле стали и схватили да нема више ничег. Онда дођеш у ситуацију да си на некој прекретници да можеш живот од тог тренутка гледати уназад. Шта има иза тога? Ништа. Чекаш свој ред...

Нови глас

Било је неколико људи с којима смо пробали наћи звук, који би био нова прича. Заправо, већ смо били прилично сигурни да се ништа од тога неће десити. Да нећемо наћи вокал. Игор Дрвенкар ми је некако прошао испод радара. Нисам знао за њега. Имао је каријеру и у театру, пјевао је у мјузиклима, имао је свој бенд... Ништа од тога нисам испратио. А онда смо се поклопили. Само је кликнуло. Већ на првој проби је била нека добра хемија. Кренули смо из почетка. Све што је било, прошло је, сад ћемо све из почетка. Морамо се новим пјесмама потрудити да створимо репертоар који нам неће бити успутан.

Породица

О породици никада нисам причао, не волим да их експонирам. То је моја одлука. Супрузи Вики сам посветио пуно стихова и реченица, она је један од разлога зашто сам могао да радим на начин на који сам радио и заслужна је што је све функционисало како треба. Носила је три зида куће. Имам сина и ћерку. Он је бренд менаџер, а ћерка је у Америци већ осам година. Срећни су. Кад год скајпујемо с њом, видим да се смије. Све је пет. И супруга и ја можемо бити мирни по том питању.

О смрти

Више сам се оптерећивао мислима о смрти и пролазности кад сам био млађи, што се може чути у пуно песама. Не бих волио да ми судбина уреди да жилавим и мучим се много. Волио бих као Аки, само туп и готово, али не у овим годинама. Још мало времена не би било лоше.

Запамти ово

Знаш, живот је смртоносна болест. На крају је неки микросвермир који створиш око себе најбитнији. Можеш бити срећан окружен малим бројем људи који те воле и које волиш. Не мораш да имаш пуно и да будеш срећан, а опет, с друге стране, можеш и да будеш сам и да имаш бескрајно много. Свашта може бити. Захвалан сам на свом животу, није то без труда, али пуно тога је одиграла срећа. Написао сам неке пјесме, а оне су се допале људима. Кад подвучем црту, могу само са смешком да посматрам свијет.