У оквиру програма овогодишњих “Вишњићевих дана” организован је округли сто поводом  130 година рођења једног од највећих српских писаца Милоша Црњанског.



Ранко Поповић, редовни професор Филолошког факултета у Бањалуци  истакао је да је Милош Црњански један од највећих писаца српског језика.



 “Моја фасцинација животом и дјелом Милоша Црњанског свела би се на живот човјека луталице, сеобника, емигранта. Чудна је то судбина у којој је требало издржати и дати оно што је он дао. Када се осврнемо на историјат његових највећих дјела, ту, прије свега, мислим на “Роман о Лондону”, лако је могло да се деси да српска књижевност остане без тог романа, што је данас готово незамисливо, али, уистину, након Другог свјетског рата, те прве поратне 1946. године, Црњански је врло темељито и често размишљао о самоубиству. Све оно што је дао свом јунаку, Рјепину, руском кнезу, поготово када је у питању начин његовог самоубиства, је оно што је смишљао за себе. Великом нашом срећом јунак тог великог романа је отишао, али Црњански није. Док је писао “Ламент над Београдом”, док је писао “Роман о Лондону”, сигурно је био увјерен да се никада више неће вратити у Србију. Вратио се, опет, стицајем чудних околности 1965. године, стигао да поживи још читаву једну деценију,  за то вријеме средио своје рукописе и заокружио опус који данас представља  велико благо српске културе и српске књижевности. На сву срећу данас постоји и задужбина са његовим именом, добијамо критичка издања његових дјела, тако да је Црњански данас, захваљујући  “Задужбини Милоша Црњанског”, али, прије свега читаоцима, жив да живљи не може бити”, нагласио је професор Поповић.



Сузана Бунчић, доцент на Педагошком факултета универзитета у Источном Сарајеву и предсједник Друштва наставника српског језика и књижевности Републике Српске истакла је да многи данас сматрају да је Црњански највећи писац, послије Иве Андрића, на нашим просторима.

“Оно што остаје као нека сјенка над дјелом Црњанског је чињеница да је он мање истраживан од Андрића. Ту је ријеч о есејима и мемоарима Милоша Црњанског. Српска књижевна критика највише пажње посветила је његовој прози, “Хиперборејцима” и “Роману о Лондону”, као и његовој поезији, док су друга његова дјела пала у заборав. Нова читања дозвољавају да се та дјела данас тумаче на другачији начин. Моја тема говори о “Ембахадама” Милоша Црњанског, о дјелу које је посљедње објављено, тек након пишчеве смрти, у 1983. години први пут, те о “Омами”, најновијем  роману нашег  савременог писца Слободана Владушића. Црњански се у роману “Омама” појављује као књижевни јунак , док се у “Ембахадама” појављује као наративни субјект који свједочи о свом боравку, као аташеа за културу, при Краљевству СХС у Берлину 1928/29. године”, истакла је Сузана Бунчић.

Професор доктор Цвијетин Ристић говорио је о есејима Милоша Црњанског , истакавши да је о њима до сада најмање писано.



“Немам објашњење зашто је то тако, али, вјероватно су друга његова дјела књижевним критичарима била интересантнија. Тек 1966. године у “Сабраним дјелима Милоша Црњанског”, која су приредили Роксанда Његуш и Стеван Раичковић , нашла се и књига посвећена есејима.  Црњански је тада био жив и обављене су консултације о томе шта да се укључи у ту десету књигу есеја. Есеји на један слободнији начин интерпретирају књижевна дјела. Касније су се три књиге, есеја, чланака, интервјуа, разговора и полемика  нашли у његовим сабраним дјелима”, истакао је професор Ристановић.



Студенткиња друге године Педагошког факултета  Милена Кенић каже  да културне манифестације, као што су “Вишњићеви дани”, помажу очувању народне књижевности, писма ћирилица, српске културе и језика.
“Ми смо у средњој школи у лектири имали “Сеобе” Милоша Црњанског, “Дневник о Чарнојевићу”, “Роман о Лондону”, тако да нам  његово књижевно дјело није непознато”.



Студенткиња Дајана Јовић каже да је изузетно важно да млади људи што више читају, да поштују своје поријекло и националну књижевност, јер, све док постоји језик, постоји и народ.

(Семберија Инфо)
​