Изложба у Галерији Центра за културу - Традиционални елементи у савременој скулптури
Вечерас је у галерији Центра за културу “Семберија” отворена изложба “Традиционални елементи у савременој скулптури” ауторке Глорије Моњов, која је основне академске студије завршила на Академији умјетности - одсјек вајарство, у Новом Саду 2019. године, а након тога мастер студије вајарства под менторством доцента Ранка Драгића.
Скулптуре и инсталације Глорије Моњов базирају се на традиционалним умјетностима Секељ Мађара који су се у прошлом вијеку одвојили од осталих на територији Буковине и населили у Јужном Банату. Они на тој територији воде живот у изолацији од других мађарских насеобина. На њих је све то, како примјећује ауторка, утицало као својеврсна временска капсула.
“Прве идеје о очувању секељске умјетности потичу од осјећања инертности, немоћи након миграције. У селу у ком сам одасла, малтене сви пријатељи из дјетињства и велики дио фамилије су напустили родно мјесто. Преостали становници, с једне стране, сопствену културу ставили су на пиједестал и због тога је традиционална умјетност постала мјешавина кича и наиве. С друге стране, код дијела становника развила се потпуна незаинтересованост за одржавање стваралачке традиције, која у будућности може довести до потпуног заборављања и нестајања сопствене традиције”, каже аутор изложбе Глорија Моњов.
Дешавања су архивирала идентитет тадашње популације Буковине, неке од обичаја, сачували су архајски језик и понешто од традиционалних умјетности.
“ Стваралаштво мањине се, ипак, развило на неочекиван начин. У намјери да сачувам секељску аутентичну умјетност од кича, у својим радовима истраживала сам феномен миграције и њене посљедице кроз историјски развој секељске умјетности. Уз све то, поставља се и есенцијално питање: Може ли једна заједница задржати свој етнички идентитет, уколико заборави сопствену традицију? У скулптурама обрађујем осјећање инертности, жалости, оплакивања, носталгије.Дуборез и крстачки вез примијенила сам на инсталацијама и скулптурама”.
Ова изложба отворена је до првог марта. Глорија Моњов учетсвовала је на више од 25 групних и самосталних изложби.
(Семберија Инфо)
Скулптуре и инсталације Глорије Моњов базирају се на традиционалним умјетностима Секељ Мађара који су се у прошлом вијеку одвојили од осталих на територији Буковине и населили у Јужном Банату. Они на тој територији воде живот у изолацији од других мађарских насеобина. На њих је све то, како примјећује ауторка, утицало као својеврсна временска капсула.
“Прве идеје о очувању секељске умјетности потичу од осјећања инертности, немоћи након миграције. У селу у ком сам одасла, малтене сви пријатељи из дјетињства и велики дио фамилије су напустили родно мјесто. Преостали становници, с једне стране, сопствену културу ставили су на пиједестал и због тога је традиционална умјетност постала мјешавина кича и наиве. С друге стране, код дијела становника развила се потпуна незаинтересованост за одржавање стваралачке традиције, која у будућности може довести до потпуног заборављања и нестајања сопствене традиције”, каже аутор изложбе Глорија Моњов.
Дешавања су архивирала идентитет тадашње популације Буковине, неке од обичаја, сачували су архајски језик и понешто од традиционалних умјетности.
“ Стваралаштво мањине се, ипак, развило на неочекиван начин. У намјери да сачувам секељску аутентичну умјетност од кича, у својим радовима истраживала сам феномен миграције и њене посљедице кроз историјски развој секељске умјетности. Уз све то, поставља се и есенцијално питање: Може ли једна заједница задржати свој етнички идентитет, уколико заборави сопствену традицију? У скулптурама обрађујем осјећање инертности, жалости, оплакивања, носталгије.Дуборез и крстачки вез примијенила сам на инсталацијама и скулптурама”.
Ова изложба отворена је до првог марта. Глорија Моњов учетсвовала је на више од 25 групних и самосталних изложби.
(Семберија Инфо)
