Некада су многи стародревни примјерци сматрани за божанства, данас окићене гране овог светог дрвета, које уз рој варница сагоријева на огњишту и грије дом у божићној ноћи, представљају симбол великог хришћанског празника Божића.

Ово дрво, које је вијековима горјело на огњиштима и испред храмова, срж је нашег ентитета и симбиоза древних словенских вјеровања и хришћанског учења.

По хришћанским схватањима бадњак је симбол дрвета које су пастири донијели у Витлејемску пећину, у којој је рођен Исус, и које је Јосиф заложио да угрије Богородицу Марију и тек рођеног Исуса, што су најавиле варнице које су полетјеле у небо. С друге стране, етнолози и антрополози подсјећају на то да је поштовање светог дрвета много старије и да се само надовезује на прастаре старословенске обичаје везане за поштовање култа сунца, гдје се божанство, отјелотворено у лику храста, спаљује у кругу огњишта да би се из ватре поново оживјело.

Антички путописци су још описивали Словене као народ који поштује шуме и воде, а храст наводе као њихово најсветије дрво с божанским духом. О томе такође свједочи Чајкановић наводећи да у источној Србији „свако село има по неколико записа, и то су махом горостасни храстови са усјеченим крстовима у њиховим деблима. Нико не смије да одсјече такав храст, нити и опало суво грање с њега да гори, јер би се таквоме кућа угасила“. То, како даље каже, углавном, важи за све српске крајеве. Под таквим храстовима, о љетним празницима, одржаване су молитве и приношене жртве, одржаване су и скупштине попут оне испод чувеног таковског грма, под којим је, 1815. донесена одлука о устанку на Турке.

Фамилијарни однос Срба и храста, сви древни обичаји из прасловенске заједнице, спојили су се с хришћанском митологијом и ритуалном праксом, што је такође расвијетлио Чајкановић посебно истичући божићне обичаје који су најбоље очували неуништиву основу народне религије – поштовање култа предака.
Код Словена је, наиме, било развијено вјеровање да се свијет живих и мртвих преплиће. Међутим, контакт предака и живих није био могућ било кад, већ само у посебним данима. Такав дан је, сматра Чајкановић, био Бадње вече, кад се прецима спрема вечера. Свечана бадња вечера, закључује  етнолог, била је посвећена утемељивачима породице и рода, чија је духовна храна на оном свијету била радост због окупљања потомака бројних као искре запаљеног храста или бадњака, који је постао централни симбол овог хришћанског празника. То спаљивање светог храста бадњака усред зиме, доба кад природа привидно умире, није чин уништења, већ наговјештај поновног рођења света који најављују душе светих предака које ујутро у лику положајника посјећују дом и поздрављају потомке. Отуд се положајник добро дочекује и дарива да би заузврат породици донео добробит и плодност, а посуде с храном остају цијелу ноћ на столу и не перу се јер из њих једу преци.
– Обележен нарочитом атмосфером четрдесетодневног поста, те читавим низом веровања и обичаја чији је примарни циљ да се кроз различите ритуале призове повољна, плодна и богата долазећа година, Божић је јединствена синтеза вјерског и паганског, народног и црквеног, породичног и националног празника, главни зимски празник. Иако се не може са сигурношћу тврдити када се тачно почело с масовном прославом Божића у Срба, нема сумње да су одређене форме овог празника поштоване још у средњем вијеку – каже Тамара Огњевић, историчар умјетности.

Бадњи дан, а особито Бадње вече, када читава породица дочекује објаву рођења Христовог, тачка је у времену и простору када се у славу Сина Божјег окупљају и преци и потомци.

– Почев од Бадњег јутра, када домаћин с најстаријим сином одлази да на ритуални начин одсјече младо храстово или церово дрво, Бадњи дан чини низ најразличитијих припрема за тренутак када ће се породица окупити на посној, али симболички врло значајној вечери – каже Тамара Огњевић.
Бадњак се не уноси у кућу прије вечери, а обичај је да га у дом унесе домаћин уз ријечи: „Добро вече и срећно вам Бадње вече“, притом квочући као квочка, док га домаћица, праћена дјецом, која пијучу као пилићи, засипа житом, новчићима и воћем из сита.

Паљење Бадњака
Након вечере се цјелива, маже медом и прска вином, да би се потом запалио на огњишту као јединствени симбол огња који ће родити ново, вјечно свјетло. Дјеца џарају запаљен бадњак како би се формирало што више искрица које симболизују добро здравље, велико потомство, добар род и свако друго богатство.

– Носећи у себи читав низ вјеровања везаних за пољопривредне радове, плодност земље и стоке, Божић је дуго био најзначајнији празник за српског сељака. У градским срединама он ће све до данас задржати своју природу породичног празника, у оквиру којег се прије свега окупљају чланови једне породице за свечаном трпезом уз симболично паљење бадњака и ломљење чеснице – каже Тамара Огњевић.

Колико варница, толико парица
Када домаћин на бадње јутро донесе бадњак који је усјекао, оставља га поред улазних врата, а тек са првим мраком се бадњак уноси у кућу. Пред вече домаћин уноси бадњак и сламу у кућу. Куца на врата, а када укућани питају „Ко је?“ одговара „Бадњак вам долази у кућу“. Потом му домаћица отвара и обраћајући се бадњаку говори „Добро вече бадњаче!“. Домаћин ступајући десном ногом преко прага уноси бадњак у кућу и поздравља укућане ријечима „Срећно вам Бадње вече“, на шта га укућани отпоздрављају са „Бог ти добро дао и среће имао“, док га домаћица дочекује сипајући по њему жито из сита.

Бадњак се пали обично уз ријечи: „Колико варница, толико срећица. Колико варница, толико парица. Колико варница, толико у тору оваца. Колико варница, толико прасади и јагањаца. Колико варница, толико гусака и пилади, а највише здравља и весеља. Амин, Боже дај“.

Сваке Бадње вечери се и испред цркава ширем Србије окупљају људи да учествују у ритуалу паљења бадњака, пише Жена Блиц.


​Глас Српске