Нова књига Срђана В. Тешина „Мокринске хронике” својим јединственим стилом и приповједањем у првом лицу враћа нас неколико деценија уназад. Уједно, успоставља везу и са његовим другим књигама, чији је топоним Мокрин.

Приповједач, који искрено открива смијешне и болне детаље свог одрастања, донекле подсјећа на јунака серије „Грлом у јагоде”. Све до тренутка у којем и сам доживљава призвуке насиља насталог у региону бивше Југославије. Он биљежи сјећања на бака Видине кулинарске специјалитете, праћене њеним страшним причама, на деду Георгија, кафанског човјека, који је пропутовао свијетом, а са руским ослободиоцима пио данима у Мокрину. Ту су и мириси првих књига, ликови мајке и оца, старији брат, заштитник, са осталим мангупчићима из краја, прве свирке, први пољупци и пијанства, ситуације као из вица, па особењаци и умјетници који су оставили траг. Када људи у свакодневним разговорима откривају овакве појединости из својих и туђих живота, обично помислимо ‒ нестварно, живописно, као у роману, као на филму...

На почетку „Мокринских хроника” стоји цитат Тицијана Скарпе о томе да само писац исказује живот какав јесте, други се на то не усуђују. Да ли сте и овога пута, пишући прозу о познатом мјесту и људима, ствари видјели изоштреније него у свакодневном посматрању успомена?
- И „Мокринске хронике”, као и „Моје”, али и „Кроз пустињу и прашину”, могу се повезати с мојом аутобиографијом, најприје због тога што је радња у овим књигама хибридног жанра смјештена у стварно мјесто, мој родни Мокрин, али и због тога што представљају евокацију „духова прошлости” из мог дјетињства, дјечаштва и младости. Међутим, приповједајући о данима проведеним на селу, нисам се ослањао искључиво на лакопровјериве и документоване успомене већ сам у великој мјери прибјегавао фикционализацији сјећања, како бих добио поетички и естетски што увјерљивији књижевни текст. Отуда су моје исприповедане успомене мјешавина онога што сам најбезочније измислио и онога што сам видио својим очима и искусио на својој кожи. Овакав књижевни поступак је „мемоарска фикција” и за њим су посезали многи писци, попут Сема Шепарда, Сесара Антонија Молине, Мирка Ковача и других. Тај псеудоалхемичарски књижевни поступак, који брише границу између стварног и фиктивног, дозвољавао ми је да по својој вољи подешавам сочива кроз која сам посматрао варљиве успомене. Неки људи и догађаји су остали неизмијењени, а неки су постајали мањи или већи него што заправо јесу у стварности.

Да ли је ово и једна генерацијска приповијест о људима рођеним седамдесетих година? Како се носталгични тонови губе приближавањем злокобних деведесетих?
- Генерација којој припадам може се с правом окарактерисати као „изгубљена”. Најбоље године смо провели на фронтовима, у егзистенцијалном безнађу, у друштвено-политичком хаосу или у емиграцији. Многи из моје генерације, ако нису прерано умрли, остали су у лимбу психолошких траума, моралне ерозије и сиромаштва. Угљеша Шајтинац, мој генерацијски друг, о томе је писао у драми „Хадерсфилд”. И „Мокринске хронике” говоре о последицама избора пред којим се нашла моја генерација: остати, отићи или полудјети попут Буридановог магарца, који није могао да се одлучи ни за један избор. Међутим, у мојим прозама се надолазећа мрачна времена само наслућују и не виде се у измаглици лажних обећања која су нештедимице просипана у позном социјализму.

Може ли се рећи да није било Мокрина оваквог каквим га описујете, и свих тих живописних ликова, не би било ни Вас као данашњег приповједача, аутора „Куварових клетви и других гадости”, као и већ поменутих дјела?
- Једноставно речено: стојим на раменима џинова из Мокрина. Књижевности сам се учио од Мирослава Антића, Раше Попова и Ђуре Ђуканова, новинарству од „Политикиног” барда Богдана Танета Ибрајтера, а визуелним умјетностима од Имреа Сабоа, који ме је инспирисао да главни лик из „Куварових клетви и других гадости” осмислим управо на основу његове бриљантне фотографске биографије. Чак су и млађи писци попут Миће Вујичића значајно утицали на моје стваралаштво. Мокрин је веома инспиративно мјесто, богато историјским личностима и анегдоталним полуистинама. Многима је позната чињеница да је Мокринчанин Павле Риђички у Луксору купио староегипатску мумију коју је затим поклонио Народном музеју у Београду. Дакле, египтологија је незамислива без конотативног повезивања с Мокрином. Има оних који су сасвим озбиљно тврдили да се гроб Атиле Хунског налази у атару Мокрина и да је мокринску ћуприју „Девет грла” на рјечици Златици сазидао лично Мехмед-паша Соколовић. У шали волим да кажем да је Гарсија Маркес имао свој измишљени Макондо, а да ја имам свој фантастично-стварни Мокрин.

Колико Вам је као писцу значило музицирање у малом бенду и какве авантуре сте тако доживјели?
- У књижевост сам прво ушао као текстописац рок пјесама. Касније сам открио поезију коју није нужно пјевати. Музика нас је чинила једнаким са вршњацима из великих градова. Осјећали смо се дијелом тадашњег умјетничког покрета који је преферирао оригиналност, а не виртуозност. Музика нам је дозвољавала да будемо субверзивни и бунтовни, што нас је понекад водило у сукобе с партијским апаратчицима. Временом, музика је од животног става прерасла у егзицстенцијалну нужност, те смо завршили свирајући по ресторанима и бирцузима. Открићу тек толико да смо праву авантуру доживјели када смо у кикиндском хотелу „Нарвик” свирали Азему Власију, Василу Турпуковском и другим функционерима из периода СФРЈ, или када смо, рецимо, свирали на увце Драшку Ређепу и Абдулаху Сидрану у ђачкој мензи основне школе у Мокрину. Многе странице у „Мокринским хроникама” сам посветио цртицама из свог кратког живота кафанског свирца. Можда то моја подсвијест жели да ми каже да сам прерано „пољубио и оставио” тамбуру? С обзиром на то да сам већ осам година незапослени писац, данас би ми тај напуштени занат добро дошао.

Посматрате ли и даље објективне промјене мање средине, у ком правцу се мијењају та наизглед идилична мјеста у којима су писци одувијек видјели жабокречину испод уштирканих чаршафа?
- Банат је, како је то Црњански говорио, „трезор морбидности” и многе се гадости крију испод уштирканих чаршафа. Одавно не живим у Мокрину. Сеоску идилу сам кризних деведесетих замијенио београдским „сплином”, да бих данас живио у, у сваком смислу осиромашеној Кикинди којом немилосрдно харају „бијела куга” и „бјежање трбухом за крухом”. С обзиром на то да Кикинда више није значајни индустријски центар, то се директно одсликава и на живот на селу одакле је долазио гро радне снаге потребне фабрикама и комбинатима. Због тога није потребно бити писац и откривати жабокречину, јер нас је она све дословно преплавила. Али било је у историји ових крајева и већих криза и значајнијих миграција, па смо преживјели. Проћи ће и ова неидилична времена.

Како данас ту одрастају младе генерације, Ваша дјеца, на пример?
- Можда грешим, али примјећујем да, иако им стварност не иде наруку, иако им је сужен простор за остваривање пуног потенцијала, данашње генерације су у највећој мери утилитаристичке. Чини ми се да је „корисност” оно што их мотивише, а не некакви апстрактни идеали. Одрастање у временима хибридног морала, лажних узора и вјештачки наметнутих идеологија мора имати своју цијену. Страх ме је од тога што ни своју дјецу не могу увијек да заштитим од пошасти које, рецимо, вребају са телевизијских екрана или друштвених мрежа. Као родитељ веома сам забринут, јер ће кад-тад доћи на наплату то што као друштво нисмо на вријеме зауставили негативне трендове који разарају наша села и градове. Направите екскурзију опустјелим Сјеверним Банатом и биће вам све јасно. Мислим да „Мокринске хронике” могу да послуже и као меморијска црна кутија, у најмању руку да наша дјеца не би поновила наше грешке из прошлости.


​Политика